Lole iz komšilukaNaslovna vijestO životu

Bicikl koji ispunjava želje

”To što je k’o devojka rodila i da joj se ne zameri ”, govorila je baba teta ”Bila je mlada, pa je neki mangup prevario. Ali da J-A-Š-E biciklu kroz selo, da je ceo svet vidi – e to već nema smisla!” S neodobravanjem je odmeravala moju vernu poniku marke ”Violeta” i ulagala nadčovečanske napore da se biciklizam izbriše sa spiska mojih potencijalnih ”kad porastem” zanimanja.

Piše: Radmila Radojkovic

Foto: rahatbahatlokum.com

Ali ja se nisam dala zaustaviti. I ne samo zato što na Violeti nisu radile kočnice.

Jedino što sam na polju sportsko-rekreativnih aktivnosti isterala do kraja bio je bicikl. Za devojčicu sa tribina koja se provlačila ispod kozlića, prepuštena atletskom podsmehu i tek povremenom sažaljivom pogledu nastavnika fizičkog, to je zbilja bio veliki uspeh.

Zadihano verglajući i sumanuto pedalirajući, obmotavala sam točkove kilometrima i kilometrima asfalta. Sa srcem koje udara po rebrima kao po metalofonu i krajolikom koji se vijori sa paktregera kao zastava. Bez ruku i bez kočnica, sa povremenim oderotinama i par modrica.

Možda u životu nisam baš tačno znala ”di teram”, ali na biciklu jesam – uvek i bez dvoumljenja.

Foto: rahatbahatlokum.com

Vernu poniku ”Violetu” odmenio je sedefasti brzinac – tadašnji simbol prestiža među vršnjacima i pouzdan znak da sam razred završila u pet-nula-nulaškom maniru. I služio me je odano i dugo. Časno penzionisanog brzinca pre par godina je dostojno odmenio jedan crveni retro vrag. Nabavljen za jeftine novce preko gastos importa, hvatač krivina po prašnjavim sokacima i pouzdan znak da hipsteri ne izumiru.

Musav od banatskog blata, pegav od rđe i zadihan od pustolovina, moj dvotočkaš je nedavno doživeo estetsku reanimaciju. Jer, više nije bilo tog zapiranja blatobrana koje bi njemu pomoglo.

U jednoj maloj biciklističkoj radionici natrpanoj brkatim ”volanima” i rasparenim gumama, provela sam dane i dane besomučnog šmirglanja i sate i sate cakum-pakum poliranja. Sa rukama do laktova u žvazbukastoj panol pasti i noktima srebrnim od aluminijumske folije. Nakon čega je usledila detektivska potraga za odgovarajućom nijansom ružičaste boje i retro biciklističkim aksesoarom.

A onda opet vrludanje ravnicom i obmotavanje točkova kilometrima asfalta. Svež vazduh koji svaki put zaparam rukohvatom kormana i podvučem ravnu liniju pejzaža.  Sunce koje mi se redovno skotrlja niz leđa, putanjom od oreola do užarenog bagaža na paktregeru. Vožnja kroz ravnicu je najlepša.

Foto: rahatbahatlokum.com

Na ovom, sada ”Barbi” biciklu, prelazim i po trideset kilometara dnevno. Po opustelim međumesnim putevima i užurbanim gradskim uličicama. Svuda stižem, poletno i brzo. Lako parkiram i isparkiram. Verujem u sva kardiovaskularna nagvaždanja o prednosti svakodnevnog bicikliranja. Pravim zalihe serotonina za zimske mesece, jer jedino tad ne vozim.

U stranu ”V” od dva prsta, golubovi raširenih krila i grančice masline. Za mene je bicikl simbol slobode! Uzjašem ga, kao ona baba tetina gospojica sa početka priče, pa osvajam banatsku pustaru uzduž i popreko. Kradem najlepše kadrove krajolika svojim mobitelom i poneki buket poljskog cveća. Bandit na biciklu, to sam ja!

Na jednom pustom seoskom puteljku sam upoznala i jednog od najzabavnijih prijatelja. I to tako što je poleteo preko kormana svog bickla kad me je ugledao. Ja sam njega tad prikupila i sastavila sa biciklističkih, a on mene nešto kasnije sa životnih puteljaka kad mi je bilo zbilja teško.

Foto: rahatbahatlokum.com

Pred novu godinu sam u taksiju dobila kalendar. Mali komad hartije na kome precrtavam dane do prvog marta i nove biciklističke sezone. Do slobode. Okej, i do ponovnog oblikovanja nogu i zadnjice.

Ako ste u ovoj godini poželeli više slobode, radosnije srce, pravog prijatelja, pustolovinu ili vitko telo, preturite te prašnjave podrume i zamandaljene šupe. I udarite glanc svom dvotočkašu. Provereno, ispunjava sve želje!

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije