Ideje anarhizma i zaštite životne sredine se iznova pojavljuju u njenim delima. Pored toga, često se koristi vanzemaljskim kulturama da bi istraživala osobine ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na život pojedinca.

commons.wikimedia (foto: Pip R. Lagenta)

commons.wikimedia (foto: Pip R. Lagenta)

Njen prvi roman „Rokanonov svet“ (1966) bio je začetnik „Hainskog ciklusa“ o svemiru u kome je rasa Hainaca začela život na mnoštvu podobnih planeta i prati poduhvate i teškoće na putu ka ujedinjenju, probleme razumevanja drugačijih običaja i kultura. Tri godine kasnije napisala je roman „Leva ruka tame“ koji ju je proslavio i doneo nagrade Hjugo i Nebjula. Književi kritičar Harold Blum je 1994. uključio ovo delo u svoj kanon zapadnjačke literature smatrajući da je “Le Gvinova, više nego Tolkin, podigla fantastiku u više literarne krugove današnjice”. Za njen naredni roman „Čovek praznih šaka“ takođe je dobila ove dve nagrade (Hjugo i Nebjula) i time postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom.

Legvinova je osvojila na desetine književnih nagrada – samo za romane osvojila je 5 nagrada Lokus, 4 nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku. Mora se spomenuti da je 80-ih godina 20. veka odbila nagradu Nebjula za kratku priču „Dnevnik ruže“ iz protesta prema „Američkom udruženju pisaca fantastike“ zbog načina na koji tretirali Stanislava Lema (autor SF klasika „Solaris“).

View image on Twitter
 U već pomenutom romanu „Leva ruka tame“ bavila se i pitanjima feminizma, odnosno muško-ženskim podelama uloga u društvu. „Za ženu je jako teško da dođe do bilo kakve nagrade, počasti, priznanja. A ako ne prati konvencije nego piše naučnu fantrastiku ili fantaziju, biće joj još teže“, pisala je književnica na svom sajtu.

Napisala je 20 romana, 6 zbirki poezije i mnogo priča, ali i eseja. Najpoznatije su: „Planeta izgnanstva”, „Grad utvara, „Čovek praznih šaka”, „Svet se kaže šuma”, „Pripovedanje”, „Nebeski strug“, „Ribar unutrašnjeg mora“.Neka od njenih dela ekranizovana su za film i televiziju. Poslednji od njih je film „Priče iz Zemljomora“ Gora Mijazakija, koji joj se vizuelno jako svideo, dok s druge strane nije bila zadovoljna u prvom planu bilo fizičko nasilje.

View image on Twitter

Borila se i protiv komercijalizacije književnosti i bila je protivnik elektronskih izdanja knjiga. Zbog toga je napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca („The Authors Guild“), u znak protesta zbog prihvatanja projekta kompanije „Google“ o digitalizaciji knjiga. „Odlučili ste se na dogovor sa đavolom“, napisala je u obrazloženju i kritikovala je svoje kolege što su se odrekli svojih principa zarad dogovora sa korporacijom.

Ursula Kreber Legvin rođena je 21. oktobra 1929. godine u Berkliju u Kaliforniji i bila je ćerka poznatog antropologa Alfreda Krebera i književnice Teodore Kreber. Diplomirala je na Redklif koledžu (1951), a magistrirala francusku i italijansku književnost na Univerzitetu Kolumbija (1952). Doktorske studije upisuje u Francuskoj, gde 1953. godine upoznaje svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Legvina.

Umesto zaključka – čuveni Ursulin govor na ceremoniji dodele Nacionalnih književnih nagrada u Njujorku u kojem je objasnila ključnu ulogu književnosti u društvu: