Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Odlučila sam da ne spasem nečiji život

Početkom avgusta 2012. sam dobila jedan mejl. Obaveštavaju me da postoji osoba kojoj bi odgovarala moja krv, jer osoba boluje od bolesti koju moja krv može (iz)lečiti.

Piše: Dragana

Foto: Pixabay.com

Nekoliko godina pre toga dala sam krv u akciji u kojoj su se prikupljali uzorci krvi za lečenje obolelih od leukemije. Valjda od leukemije. Ili neke takve bolesti.

Bez ikakvog razmišljanja sam dala krv tog dana u gradu, u šatoru. I nikada više o tome nisam ni razmišljala ni čitala ni raspitivala se. Ništa.

Sve do tog mejla početkom tog avgusta te 2012.

Bila sam i zatečena i iznenađena i uplašena i izbezumljena. Emocije su mi se mešale i prelivale. U mejlu mi je objašnjena procedura. Imala sam dve mogućnosti: da idem u totalnu anesteziju i da uzmu šta im treba ili da mi u budnom i svesnom stanju iz jedne ruke izvlače krv, uzmu iz krvi šta im treba, a ostatak se vraća meni u drugu ruku. Da bi se to drugo dogodilo, trebala bih uzimati nešto za poticanje bržeg stvaranja toga što njima iz krvi treba. Odmah sam znala da totalna anestezija otpada, nisam htela da se izlažem riziku. Uvek sam imala u glavi ono da je totalna anestezija kredit koji se iskorištava za nešto bitno, za nešto moje. Ovo nije bilo moje. Da li je bilo bitno, ne znam.

Foto: pixabay.com

Odgovorila sam na mejl. Postavila sam im pitanje oko rizika koji kasnije mogu da se jave kao posledica uzimanja tog nečeg za ubrzano stvaranje toga što im treba iz moje krvi i oko sprečavanja zloupotrebe svega toga. Zloupotrebe nema, napisali mi. A rizici, kažu, su minimalni (nekakvi bolovi, umor i sl.). Ali kako znaju koji su dugoročni rizici i šta može da mi bude za 15-20 godina kad se to ni ne radi toliko i nemaju podatke? Cepidlačila sam. S razlogom, jer se ipak o meni radi.

Reakcije ljudi oko mene tih dana bile su nešto o čemu bi’ mogla 3 knjige napisati. Kome god sam rekla za slučaj, svi su govorili da pristanem, da dam krv, da bi oni bez problema i razmišljanja dali, treba spasiti život, može i tebi da treba i zatreba. Onda im malo kažem za rizike za koje ni ne znamo koji su, onda se kao malo povuku, ali i dalje ostaju pri tome da bi dali. Svi bi da pomognu. Jer treba pomoći.

MOŽE I TEBI DA ZATREBA – rečenica je koja mi je tih dana odzvanjala u glavi.

Svi su mi govorili da dam krv. Svi – osim mame. Umiruće mame, obolele od raka. Ona je samo kratko rekla da ne dam.

Foto: pixabay.com

U meni se tih dana dešavalo svašta. Najviše me obuzimao strah. Nisam mogla da spavam. Shvatila sam da i ako pristanem, to ću učiniti isključivo iz straha – jer ne trebalo mi! Znala sam da strah nije emocija koja gura napred, mada možda i može da bude, ne znam. Tada sam tako razmišljala.

Znala sam da ako pristanem da dam krv, to radim isključivo i samo iz razloga što se bojim da ću biti u istoj situaciji.

Znala sam da ako pristanem da dam krv, to radim isključivo i samo iz razloga što ja ne želim da se nađem u toj situaciji.

Ni slova, ni sekunde, ni pomisli, ništa – o osobi kojoj je ta krv bila potrebna. Samo sam si u glavi bila – ja.

Ako pristanem, pristajem iz nečistih razloga. Iz sebičnih razloga. Jer svoju guzicu želim da spašavam nekad ako bude u frci. Ako pristanem, nema garancije da će osoba zaista i biti izlečena. Ok, to se nikad ne zna i suludo je od nekoga tražiti tu vrstu garancije. Ali u tim trenucima sam i to čak htela – da mi garantuju da će taj neko da bude zdrav nakon što primi to nešto moje, tako da moja žrtva ima smisla. Moš mislit. Niti u jednom trenutku nisam na umu imala osećaj da ja, eto, pomažem ako pristanem. Htela sam da mi se da neka garancija, nešto opipljivo, ali nisam to imala.

Tih dana se desilo i nešto sasvim nejasno i nešto što mi je potvrdilo ono moje verovanje da ne postoji slučajnost. Naime, stajala sam u redu u trgovini, na blagajni i ispred mene je stajao neki čovek, onako visok, ali nisam uopšte gledala šta mu piše na majici. Kad sam pogledala, zaledila sam se. Ne sećam se tačno teksta, ali u pitanju je promo majica neke udruge koja se bavi promoviranjem presađivanja organa. Kad je platio svoje, zamolila sam ga da me sačeka napolju, što je i učinio. U dve rečenice sam mu ispričala svoj slučaj i rekla mu da dvojim. Nasmijao mi se i rekao da dam i samo kratko rekao da je neprocenjiv osećaj kad nekom spaseš život. Nije me dirnulo to što je rekao. Uopšte.

Foto: pixabay.com

Lomila sam se. Jebala sama sebi majku što sam uopšte ikad dala tu jebenu krv.

Tada sam tek spoznala onu staru narodnu ‘lako tuđim kurcem gloginje mlatit’. Koliko je lako davati odgovore i zaključke kada se ne radi o tebi. Lako, prelako. Ni ne znaš da si išta rekla. Samo lupiš. I dalje svojim putem nastaviš.

Nakon koprcanja, lomljenja, kidanja i raspadanja, odluka je pala – ne pristajem da dam krv.

Javila sam im da ne dam krv i ne samo to, nego da me i brišu iz registra.

Osetila sam jebeno olakšanje kad je taj mejl poslan. Teret mi pao sa vrata, sa leđa, iz srca, iz glave.

Hvala univerzumu (znam da zvučim sektaški, al’ boli me patka) što mi je poslao tu situaciju, što me doveo u to stanje, jer sam tada skužila koliko je bitno promišljati o nekim stvarima, pogotovo kad su u priču uključeni i drugi, a poseban naglasak ide na druge koji su bolesni i/ili trebaju neku vrstu pomoći, u ovom slučaju od mene.

Sama sam sebi rekla i dogovor sama sa sobom napravila da više nikad ne pristanem na kolektivnu humanost, a bez prethodne informoranosti i tome o čemu se radi, da više nikad ne reagujem instinktivno kad su te stvari u pitanju. Da nema više toga. Ne.

Mama je umrla tačno na polovini tog avgusta.

Nikad se nisam pokajala zbog svoje odluke.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije