Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Muškarac donosi pare u kuću

Muškarac donosi pare u kuću. Da nije njega ko bi plaćao račune, punio frižider i školovao decu? Zar nije to dosta? Da neće možda krpu u ruke pa prašinu da briše? Koji to muškarac sudove pere? Kakav to mužjak usisava? Ovaj što donosi pare u kuću, bogme, jok!

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

Muškarac što donosi pare u kuću je stvarno imao šta da donese pre pedeset godina. Čak je i radnička plata znala da hrani četvoročlanu porodicu, da plati struju i telefon, da preko sindikata isplati desetodnevno kupanje u moru. Žena koja se udala za muškarca što donosi pare u kuću nije morala u fabriku. Njen posao je bio da vodi domaćinstvo i čuva decu. Da raspoređuje te iste pare. Danas za ručak kupus, prekosutra može kolenica u pasulj, za 29. novembar kolač sa višnjama. Ribanje kupatila dezinficijensom domaće izrade, po jeftinom receptu komšinice Mare.

Neka on odmori posle ručka. Ceo dan je bio na poslu. Šta joj teško da usisa? Šta joj teško da skuva? Šta joj teško da opere, opegla, uglanca, oriba, udesi, podesi, zategne, pritegne, izluftira, zaprži, pregleda deci domaći? Šta joj teško da se pretvori u ženu-glagol?

Njoj je lako da bude domaćica kad ima sve sastojke – jer on donosi pare u kuću. On radi za kuću, ona u kući. To se podrazumeva.

Danas oboje donose – al’ je i dalje malo. Oboje rade za kuću, al’ to što se donese nije dovoljno za sve sastojke. A ni za porodičnu idilu od pre pola veka. Oboje rade za kuću, pa opet nekako – nju i posao u kući sačeka. To se podrazumeva.

Žena-glagol kuva, riba, namešta, razmešta, pere, pegla, zapomaže. Muškarac odmara posle ručka. Skroluje na Fejsu. Smeje se naglas kad vidi nešto smešno. Nema kad sad da joj objašnjava šta gleda. Njoj su ionako zauzete ruke i glava. Mota sarmu i jedne te iste misli: kako da prežive do prvog.

Foto: Nik Macmillan/ Unsplash.com

Pričam koleginicama s posla kako je to svakodnevica moje prve komšinice i bar još tri žene koje znam. Neudata mi ne veruje. Kaže: “Koja bi to u 21. veku trpela?” Pravim se da ne vidim postiđen pogled ove druge. Udata je. Duži bračni no radni staž. Nokti izgrickani, ruke ispucale od pranja sudova, kosa poslednji put videla frizera na dan venčanja. Lepa, umorna žena. Pamtim je iz predbračne ere. Bila je ista kao ova prva. Neokrnjena bračnim životom, „lepim vaspitanjem“ iz roditeljske kuće, u kojoj je otac u pravu, a majka za šporetom.

Nije se ona loše udala, ona se samo udala za čoveka iz „to se podrazumeva“  porodice. To je porodica iz Titovog doba. Muškarac donosi pare u kuću, a žena radi u kući. To se podrazumeva. Jer neće valjda on da usisava posle napornog dana? Da nije možda njegov red da opere sudove? Ko da namesti krevet ujutro? On? Pa on radi!

– Nije da ga branim, al’ znaš, nije on kriv. Tako je naučen. Ne umeš drugačije kad odrastaš uz oca koji širi novine dok majka širi veš. Misliš valjda da tako treba. A onda, koliko možeš da očekuješ da se neko pretvori u domaćicu godine kad mu majka nikad nije dozvolila sto za ručak da postavi samo zato što je muško?

– E znaš šta, ja bih ga kod iste te majke poslala, pa nek mu ona kuva i pere! – kaže neudata.

Udata još više uvlači glavu u ramena i više joj ne vidim lice iza ekrana računara. Kao udubila se u izveštaj.

– Ih, pa nije to baš tako! Lako je da pričaš kad nisi u nečijoj koži.

– Ma, ’ajde, molim te! Ja te žene ne razumem! Mamlaz dođe s posla i digne sve četiri uvis, a ona dođe s posla, pa još i oko njega leti! Zašto? Šta to znači? Da njen dinar manje vredi?

Foto: Igor Ovsyannykov/Unsplash.com

Nemam šta da joj kažem, a želim. Zbog ove druge što crveni iza ekrana i ne ume da se brani. Ne ume da kaže: “Ali mene su tako učili! Da budem dobra, da je žena stub kuće, da je žena ‘prava’ ako sve završava s uspehom, ako joj kupatilo blista, ako joj ručak nikad ne zagori, ako su joj deca pristojna i fina, ako je sve u kući uredno zategnuto. Da je ženina sramota prašina na polici, prljave patike najstarijeg sina, neispeglana muževljeva košulja, neočešljana mlađa ćerka. Da je ženina obaveza da o svemu brine, da je majka i deci, i mužu, i kući. Da preskače kontrolne lekarske preglede, jer njoj ionako nije ništa, malo je samo probada ispod leve plećke, ko će sad da čeka red u Domu zdravlja? Treba spakovati sina na ekskurziju, ćerku na rekreativnu nastavu, muža za sutrašnji radni dan.”

Nije ona kriva. Nju su tako učili. Da muškarcu treba da podiđeš, da on uvek mora da se oseća kao muško, da ne smeš da budeš jača – čak i kad jesi. (Posebno kad se otvore novčanici). Nije joj uvek pravo, al’ ni on nije neki tiranin. Ne pere sudove, pa šta? Ni ona ne cepa drva. Šta joj je teško da zažmuri ponekad i da se napravi gluva.

– Ja nemam nameru da se zarobim i da nekom Balkancu, nazovi-muškarcu rađam decu i ređam sarmu! ’Oćeš, bato, domaćicu, izvol’te pa kucaj na neka druga vrata. Mislim, hoću ja i da skuvam i da operem, al’ može on i da prostre veš i sam da ustane da pije vodu. Ima ruke i noge! – vergla i dalje neudata.

Udatoj sada vidim već i uši pocrvenele. Umesto krivice i stida, iza ekrana se polako gomila bes. Ali znam, neće ustati naglo sa stolice, neće oboriti fascikle sa stola, neće izleteti iz kancelarije kao narogušena ptica.

– Znaš, problem i jeste sto se u braku reč „ravnopravno“ drugačije tumači. Kad se udaš za čoveka koji ti je u svakom smislu prijatelj i partner, nije ti teško da mu „motaš sarmu“, kako ti kažeš. Nema to veze s tim ko prima veću platu. On možda ne opegla tvoju košulju, al’ eto založi vatru u kotlu, okači zavese, donese merdevine, prenese, donese, potegne. – kažem.

– Pa to o čemu ti pričaš je klasična podela na muške i ženske poslove! Opet zaostalo shvatanje u kom žena više radi i robuje kući! – nastavlja neudata.

Udatoj zadrhti brada. Na trenutak mislim, rasplakaće se.

– Brak nije takmičenje ko bolje pegla ili cepa drva. Nisi rob ako se to što radiš ceni i poštuje. Mislim ipak da je najbitnije da se ravnopravno voliš. Kad je potpuno nebitno ko je postavio sto, a ko usisao tepihe. Kad se ne meri „ko donosi pare u kuću“ već kako ih zajedno trošite.

– Po toj tvojoj teoriji žena treba još i da se smeška dok je muškarac gazi! – uporna je i glasna.

Tada shvatim, iza njenog besa i naizgled prazne priče ne krije se neiskustvo. Krije se odrastanje uz mamu-glagol i tatu što odmara posle ručka. Krije se zbunjena devojčica koja gleda kako majci svakog dana izraste novi par ruku, dok tata dublje tone u fotelji iza svojih novina.

Ravnopravna ljubav, mož’ misliti! – kažu udata i neudata uglas. – ’Ajmo na kafu!

Pročitaj još

Od iste osobe