Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Iza hash taga #nijesedesilo

Možda ste ih primetili, društvene mreže preplavljene su njima. Tužni postovi i tvitovi o starici koja u mesari traži 200 grama junetine, vaga pokazuje pola kilograma, mesar joj bez reči daje zamotuljak i naplaćuje samo 200 grama.

Piše: Jovana Gligorijević

Foto: rpnhma.com

Ili: komšija ženi psuje majku, kandilo, Sveto pismo, a drugi komšija ga zove na tortu. Ovaj odbija jer je eto, počeo uskršnji post…

Otkako je počela kampanja za gradske izbore u Beogradu, mnogi se tviteraš zapričao sa aktivistima SNS-a koji su mu zvonili na vrata, naložio ženi da im skuva kafu dok on odštampa program svoje stranke i dok si reko keks, mladi stranački pešadinci promeniše stranu.

Uglavnom, kad god neko okači takve ili slične bajkovite pričice, korisnici društvenih mreža ga zalepe sa #nijesedesilo, u prevodu: znamo da lažeš, prestani da izmišljaš i fantaziraš. Priznajem da me pojava ovog hash taga jako zabavlja, te i sama povremeno učestvujem u hvatanju u laži raznih fantazera.

Međutim, zanimljivije mi je ono što navodi ljude da pišu ovakve stvari i kad poređam sve moguće motive, nekako mi ih bude žao, glupo mi je što im se podsmevam i dođe mi da kažem: ma samo udrite.

Na primer, ovaj što je rekao ženi da pristavi kafu aktivistima… I sam je aktivista neke stranke (uostalom, kaže da im je odštampao program). Pa nije on, ljudi, ništa loše mislio. Okej, laže, jer aktivisti koji idu od vrata do vrata treba da obiđu desetine stanova dnevno i nemaju kad da sede i divane po sat vremena. Ali, u suštini, on je samo hteo da nam stavi do znanja kako je njegova partija, eto, bolja od drugih i kako je dovoljno pročitati njihov program i preokrenuti svoja politička uverenja.

Foto: yahoo.com

Druga je stvar što mu je posao uzaludan, stranka nebitna i što niko od nas nije lud da čita programe bilo koje političke stranke, osim ako mu to nije posao, a čak i mi što ih čitamo, znamo da se ama nijedna stranka ne drži sopstvenog programa. No dobro, opet mislim da autor tvita nije imao nikakve zadnje namere.

Pa je onda tu ovaj što mu komšija psovač psuje kandilo, iako je vernik i posti. Naravno da je sve izmislio, jer niko normalan ne prekida komšijsku svađu pozivom na tortu.

Taj me već pomalo nervira jer me i inače nervira to preuveličavanje licemerja novokomponovanih vernika. Ajde, čak i da jeste sve tako bilo, pobogu, pa sveštena lica se prva ne pridržavaju hrišćanskih normi, kunu, psuju, bacaju kletve, spopadaju žene… Što bi neki Pera, Raka ili Mile bio izuzetak.

I taman se ja tako ispunim besom prema ovom prozivaču ljudi koji poste, kad, istog dana, ulazim sa drugaricom u kafeteriju. Gospođa za stolom do nas baš u tom trenutku naručuje i dovoljno glasno da je svi čuju obraća se konobaru: “Znate, ja postim! Šta imate za mene?”

Foto: Pixabay.com

Prolazi mi kroz glavu kako smo u kafeteriji i kako ovde ima samo kafe na sto jedan način, a koliko znam, kafu nije rodila majka, što će reći, posna je. Ne znam šta je naručila, tek, konobar prilazi meni, naručujem, konobar nešto glasnije pita da li hoću mleko i gospođa me prostreljuje ubitačnim pogledom, jer da sram me bilo što mrsim i to baš sad kad je ona slavodobitno objavila početak posta. Tvitam ja i o beznačajnijim stvarima od te, ali ovog puta ćutim, jer nisam luda da me zaskoče sa #nijesedesilo.

Ipak, u ova dva #nijesedesilo primera imamo posla sa autorom koji ispada neka vrsta heroja i moralnog pobednika, u tvitovima iz mesare autor se pojavljuje kao svedok, dok je pravi heroj anonimni mesar koji sirotoj bakici prodaje pola kila mesa po ceni od 200 grama. (Ovakvih postova ima na Fejsbuku i Tviteru koliko hoćete i, vrlo zanimljivo, baba uvek traži 200 grama, a količina koju joj mesar daje varira od 500 grama do dva kila.)

Znamo da u trgovini to tako ne ide, da se sve meri i prebrojava do poslednjeg miligrama, da nas prodavačice u drogerijama prate u stopu zato što se sve što neko ukrade njima lično odbija od plate.

Ali otkud ljudska potreba da izmišljaju ovakve priče? Pa otuda, rekla bih, što svi vape za malo ljudske solidarnosti. Zapravo, uopšte nije tema za zezanje: ljudima fali dobročinstva, toliko žele da vide plemenitost kod drugih, da su počeli da je izmišljaju i da sa drugima dele fantazije o tuđim lepim gestovima.

Možemo da im se smejemo i raskrinkavamo ih kao lažove, ali mislim da je bolje od toga razmisliti otkud i zašto dolaze ovakvi postovi i zašto ih ima toliko.

Sve ovo pišem, u stvari, jer sam jutros svedočila klasičnoj #nijesedesilo situaciji. U autobus kojim sam išla na posao ušla je kontrola. Okomili su se na jednog oskudno obučenog dekicu koji nije imao kartu. Hteli su da mu napišu kaznu, natezali se s njim, ovaj govorio kako nema pare, ali neće da izađe iz autobusa. Onda je jedan od kontrolora naredio vozaču da stane, pa su se još malo raspravljali, da bi onda jedan momak rekao: “Ajde, bre, ostavite čoveka na miru.”

Foto: Pixabay.com

Ubrzo je dobio podršku još desetak putnika. Kontrolori, valjda izmoreni od toga što znaju da će neko sigurno da ih snimi telefonom i da će za pola sata osvanuti na Youtubeu snimak pod nazivom “Bahati kontrolori maltretiraju starca” ili nešto slično, apeluju na putnike i jedan kaže: “Ako vama što ste platili ne smeta da se on vozi za džabe, ja ću da ga pustim.” Bundžije odgovaraju da im ne smeta, kontrola izlazi i autobus nastavlja dalje.

Stojim zapanjena, ubeđena da sam upravo svedočila činu kolektivne solidarnosti, dođe mi da krenem redom po busu i grlim ljude, ali približavam se stanici na kojoj treba da izađem, jedva čekam da stignem na posao i ispričam ovo. Ne znam da li me je hladan vazduh otreznio ili nešto drugo, tek, čim sam izašla, sinulo mi je: pa onaj je hteo da zaustavi autobus i pozove komunalnu policiju! Kad se to dogodi, vozač ne sme da otvori vrata, dakle, svi bismo ostali zatočeni dok ne dođu komunalci, a svima se žuri i niko ne voli da bleji u poluraspadnutom autobusu.

Niko tu nije bio solidaran sa dedom, samo im se žurilo, bunili su se iz svojih sebičnih razloga. Znači, #nijesedesilo.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije