Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Kome smetaju (ženske) dlake?

Internetom kruže neke fotke nekih žena sa dignutim rukama, a pazusi dlakavi. Dlake pod pazuhom. Znači, ne dlake na kapcima, ne dlake na tabanima, ne. Dlake-pod-pazuhom. I nastane kolaps.

Piše: Dragana

Foto: Unsplash.com

Komentari se nižu, mišljenja se iznose. Važno je izreći mišljenje. Javno. Kao ja sada.

Koristim javni prostor i činjenicu da ovo sada čita nekoliko hiljada duša. Ja svoje mišljenje delim sa hiljadama duša. Jer mi se može. Jer sam u toj poziciji. Sama sam si je izborila.

Danas vas umaram pričom o dlakama. Ženskim. Ma ne, nemaju dlake spol, ali osobe kojima pripadaju imaju spol i samim tim važe drugačija pravila.

Kakve sad imaju veze dlake? Pa imaju. Jako imaju.

Foto: instagram.com/cracklagoon

Dlaka na ljudskom telu ima svoju svrhu i funkciju. Zaštitnu. Štiti od svetlosti, prašine, lepljenja. I one nas odrasle (čitaj: spolno zrele) razlikuju od dece. Ali to je već gradivo 7. razreda. Biologija. Guglajte, briga me.

U nekom momentu je neko seo i odlučio da kad je osoba žensko – treba da nema dlake, osim na glavi (kosa, obrve i trepavice). Te dlake ne samo da treba da ima, nego treba i da ih uređuje i sređuje, boja, produžuje, nadoštiklava. I naravno – da plaća sve to. Maskare, uvijači, farbe za kosu, olapleksi, japanske obrve itd.

Sve ispod toga – ne. To ženi ne samo da ne treba, nego nije: lepo, prijatno, oku ugodno, estetski prihvatljivo.

Onda je neko seo i izmislio kako su dlake, ustvari, pitanje higijene. A higijena je pola zdravlja, to su nas učili.

Ja kad čujem da su dlake pitanje higijene, sere mi se. A zašto mi se sere?

Pa sere mi se zato što je to toliko nepromišljena izjava da komotno izazove reakcije fecesno-izbacivačke. Higijenu čine postupci koji za cilj imaju da spreče nastanak i širenje bolesti. Ako neko ne ukloni dlake, nije time ugrozila svoje zdravlje ni na koji način. Dakle, dlakavo telo nije znak nehigijene. Šta god ko mislio i mislila o tome.

Odlučila ja da proverim tačnost izjave – da su dlake pitanje higijene.

Pustim pazušne dlake.

 

I ne desi se ništa. Osim što sam uštedjela vrijeme (koje sam trošila na uklanjanje istih), uštedjela lovu (jer britvice, voskovi i ostala sranja imaju cenu, ne rastu na drveću i niko ih ne daje gratis nikom), poštedjela okoliš (jer nisam stvarala dodatno đubre). I ono najvažnije – poštedjela svoju kožu iritacija i kvrga koje su mi se pojavljivale kao posledica upale korena dlake (nisam izmislila dijagnozu, nego sam svaki put išla na liječnički pregled, jer ne volimo priče napamet).

I nisam smrdila. I nisam imala ‘bobice’ na dlakama. I nisam bila prljava.

Bila sam nešto drugo.

Bila sam čudno gledana.

Foto: pixabay.com

Suočavala sam se sa tuđim nejasnoćama.

Suočavala sam se sa tuđim ‘fuj’.

Bio je to sudar predrasuda i dlaka. Oči-u-oči. Direktno.

Nekoliko osoba je doslovno buljilo u te moje dlake. Pogled nisu mogli da maknu. Sa dlake.

Ljudi mrze dlake. Jasno mi je kad mrze svoje. Mislim – nije da mi je najjasnije da bilo šta na sebi neko može da mrzi, ali to mi je otprilike jasno. Ali kad neko mrzi tuđe dlake – e, to mi je već nepoznanica. Kako možeš da ne podnosiš nešto sa čime nemaš apsolutno nikakve veze? Ne tiče te se.

I tu sam došla do zaključka da ljudima ne smetaju tuđe dlake kao takve,  nije ih briga ako ih neko ne uklanja. Ljudima smeta kad vide tuđe dlake. Dakle, problem nije u imanju i negovanju dlaka, problem je u javnom prikazivanju istih. Jer javni prostor je rezervisan za ono što ljudi smatraju lepim. Jer nije neko izašao napolje da šeta i gleda u tuđe dlake nego da uživa na svežem zraku, a ne da mu/joj ona tu mlatara rukama, a ispod dlake mašu.

Nije neko došao na Instagram da gleda tuđe dlake, nego da gleda lepo aranžirane stolove, savršeno glatke noge i pazuhe, tela bez celulita i strija i viška grama ičega. Zna se zašto smo tu. Tu smo da sve oko nas bude lepo po određenim parametrima, a ne da neko sve to zasere nekim dlakama koje, zamisli, ima i rastu same od sebe. Rastu nekontrolisano. I bez naše odluke i uticaja i izbora.

Ljudi se teško nose s nečim što ne žele da se događa iz njima (ne)znanih razloga i mrze to što nemaju uticaja na to, a kao neka smo svesna bića. Džaba svesnost kad ne može odlučiti da ti dlake ne rastu. Jače su od nas!

Onda imamo pomoćna sredstva, pa ih uništavamo – dublje ili samo s površine. Kozmetički saloni trljaju ruke, proizvođači tih sredstava takođe, ljudi prezadovoljni što imaju zanimaciju i ulažu ogromne količine vremena i love na nešto što im je bitno, a u međuvremenu poskupe ulje i brašno i benzin, al’ nema veze, bitno je ne hodati u javnosti dlakava.

Nije ovo feministička priča.

Nije ovo seksistička priča.

Nije ovo ‘to je prirodno, pa ne diraj to’ priča.

A pogotovo nije ovo ni higijenska priča.

Ovo je priča o tome kako kad vidimo da se nešto/neko ne uklapa u ono kako mi mislimo da treba da bude, popizdimo, počnemo da izmišljamo razloge za to naše kako mislimo da treba, počnemo da ubeđujemo osobu da uradi tako kako mislimo da je najbolje, često čak i vređamo. U ‘najboljem’ slučaju je ismijavamo i udaramo šale na njen račun (pletenice su tu vodeća fora koja vidim da još uvek važi). A neizostavno je i ono ‘ja to ne mogu’. Pritom, niko te ne pita možeš li ili ne.

Foto: pixabay.com

Ja, recimo, nikad nisam čula da žena koja ima dlakav pazuh/noge/prepone kaže ženi koja se depilira ‘e, de ti nemoj, mačko, bolje ti je ovako!’ Ali obrnuto slušam stalno.

Nikad nisam doživela da mi neki muškarac, a ni žena, kažu kako, eto, ne žele imati seks sa mnom jer, zamisli, imam dlake tu i tu. Nikad.

Neki dan čitam – mama je očajna, jer joj ćerku u školi ismijavaju, dolazi svaki dan kući u suzama, a ismijavaju je jer ima ‘spojene obrve’. Jedne predlažu uklanjanje ili izbeljivanje tog dela gde su obrve spojene, druge ipak šire sagledavaju situaciju. Ako ih počupa ili izbeli, šta je poručila rođenom detetu? Da je ok ispunjavati tuđa očekivanja i da je ključno da se sviđa nekom i da samo tada, kada ispuni očekivanje – neće biti suza?

Gde ste zakazali kao roditelji? Gde smo zakazali kao društvo?

Foto: pixabay.com

Zašto smo takve i takvi?

Zašto ne verujemo da nekome to ne smeta?

Zašto nam je teško poverovati da postoje čak i ljudi koje dlake seksualno uzbuđuju?

Zašto su dlake u javnom prostoru, a na nekim delovima tela – sramota?

Jesu li dlake zaista toliki problem, sramota i fuj?

Zašto pričamo kako to radimo zbog sebe, ali slučajno, eto, zimi kad ne reklamiramo noge – budemo dlakave? Zašto su glatke noge i glatki pazuh pitanja lepote i ženstvenosti?

Zašto nekoga tako lagano i ‘ladno svrstamo u higijenski neprihvatljivu?

Znate li da postoje muškarci koji misle da žene nemaju dlake pod pazuhom, kao i oni koji znaju da teoretski imaju, ali nisu ih nikad videli?

Sećam se jedne reakcije – sitaucija seksualna, akcija na pomolu, skinem se, kad ono – hop, dlake pod pazuhom, a on kaže ‘wow, pa ovo nisam vidio… pa ima 15 godina!’ Da li nam je jasno da je čovek izjavio da dlaku nije vidio 15 godina? DLAKU! Ne da nije vidio milion kuna, ne.

NIJE VIDIO DLAKU!

Nekad ih uklonim, kad me uhvati. Ne opterećujem se. Ne doživljavam ih kao višak, pogotovo ne kao sramotu. I u potpunosti uvažavam da neko ne želi da ima dlake na nekim delovima tela, ali isto tako očekujem isto uvažavanje.

Ali teško je to za očekivati.

Previše tražim, znam.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije