Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Ko još veruje u srećan kraj?

Sve što treba da znam o srećnom kraju naučila sam od dede.

Radmila Radojkovic

Foto: Privatna arhiva

Budući da je on jedini pokojnik koga sam videla da se osmehuje sa sopstvenog odra, pretpostavljam da je o tome prilično znao. A kako me je svemu tome naučio pola godine nakon svoje smrti, uverena sam da je bio u pravu.

Leto posle dedine smrti proveli smo na njegovom imanju. U jednom brdovitom i napuštenom šumadijskom zaseoku.

Veliki deo tog raspusta protekao mi je u poljskom veceu. Zbog jedva zrelih šljiva koje sam čitavog avgusta nezasito tamanila i zbog ljubavnih vikend romana.

Taj rasklimani vece bio je krcat roto romanima iz sedamdesetih – vestern i ljubavnim. Vestern romani bili su literarna zaostavština mog dede, dok su oni ljubavni bili zaostavština pevaljke.

Sama pevaljka bila je zaostavština dedine razuzdane mladosti u kojoj je napustio moju babu i pobegao sa dotičnom. Moj deda je bio harmonikaš u kafanskom orkestru.

Vestern romane nisam čitala. Pravdoljubivi Dok Holidej i njegove salunsko-prerijske pustolovine me naprosto nisu zanimale. Bila sam četrnaestogodišnjakinja koja je tog septembra trebalo da pođe u gimnaziju. Iščekivala sam ljubav na prvi pogled i verovala u srećan kraj.

Babi nikad nismo rekli da je deda umro. Mislili smo što da je uznemiravamo. U poodmakloj demenciji, zaboraviće koliko sutra. Ali ona je znala čim nas je ugledala u crnini. I nije zaboravila sve do svoje smrti nekoliko meseci kasnije. Kad smo o prvim zadušnicama palili sveće za nju i dedu, ja sam krišom zapalila i jednu za pevaljku. Ali u onom delu crkve gde se pale sveće za žive. Da poživi još dugo i da im ne kvari ono za šta sam verovala da je njihov srećan kraj, pa makar i zagrobni.

Prvi ljubavni roman koji sam nasumice odabrala tog leta, pročitala sam gotovo u dahu. Onom jednom koji sam halapljivo udahnula pre ulaska u vece i zadržala sve do izlaska.

Nekim danima je tamo umelo prilično da vonja. Ali pre nego što sam ostala bez daha, ostala sam bez teksta. Ne pred nepredvidivim zapletom, već bukvalno. Jer, priči je nedostajalo poslednjih desetak stranica.

Nije mi bio problem da izmaštam srećan kraj, oduvek sam volela da pišem. Ali sam se ipak osećala iznevereno.

Nasumice sam odabrala drugi roman i odlučila da ostatak popodneva provedem pod nadstrešnicom vajata koji je nekada služio kao dedina letnja momačka soba. Potresna ljubavna priča Džefa i Trejsi potpuno me je zaokupila. Sve do desetak stranica pred kraj. Istrgnutih kao i u prethodnom romanu.

Iznervirana umesto izneverena, utrčala sam u vece i počela mahnito da prelistavam preostale ljubavne romane. Svakom je falilo poslednjih desetak stranica.

Na dedino imanje, u od ljudi napuštenom i od boga zaboravljenom zaseoku, smo uvek dolazili sa gepekom punim namirnica i potrepština. Drugačije se nije moglo. Po isteku zaliha, morali smo da se snalazimo. Bar dan-dva, dok se napokon ne bismo nakanili da odemo u nabavku u obližnji gradić.

Svi sem dede koji bi naprosto nastavio da se snalazi. U ovom slučaju s predumišljajem.

Jer, čovek sa tri turbulentna braka nije ni mogao da veruje u srećan kraj. Štaviše, ostavio je jasnu poruku – srećni krajevi su sranje.

Takođe, vestern romani su idealno klozet-štivo, a usamljeni junak koji jaše prostranstvom u sumrak je jedina realna završnica.

Pretpostavljam da je srećan kraj rezervisan za one koji to na vreme shvate.

Pa onda lakim kasom krenu u osvajanje tog prostranstva. S osmehom na licu, kao moj deda.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije