Naslovna vijestPraktična Lola

Što trčiš, jesil’ normalna?!

Ovo je jedna sasvim lična priča.

Piše: Jelena Pralica

Foto: dribbble.com

Trčim iz dva razloga.

Jer sam zdrava.

I jer sam normalna.

Dobro, i zato što želim nazad nekadašnje noge i dupe, al to je već sebičan motiv, a ovo prethodno su sofisticirani razlozi iz kategorije dugoprugaša.

Vidite, mnogi od nas milijardi na ovom svijetu vole da rade nešto isključivo i samo za sebe. Neki vole da se drogiraju ili, recimo, kurvaju, drugi da bjesomučno kupuju cipele, treći da gledaju filmove… stoti, opet, da štrikaju. Tu, među svim tik krajnje sebičnim razlozima užitka u nečemu, jer upravo takvi i jesu, postoje i oni koji, eto, bez, naizgled, ikakvog višeg smisla vole da trče.

Foto: perthurbanrunners.com

To je, opet, besmisleno, samo onima koji to ama baš nikako ne vole. A, recimo, vole da puše Drinu ili Moravu. Jebiga, svako ima nešto što će da ga ubije.

E, vidite, to trčanje je kod nas poprilično mistična pojava. Uvjerila sam se u to i sama, kada sam najavila da krećem u školu trčanja. Uz tugaljive poglede sagovornika, preko pitanja zar se i to uči i šta će ti to, do javne osude dušebrožnika da je sad i Bogu i narodu jasno da sam zrela za “Jakeš”.

Kod nas trčiš, valjda, samo kad treba nešto ili nekoga da uhvatiš. Ni djeca više ne trče na časovima fizičkog vaspitanja, sad i dječaci imaju menstruaciju. Uglavnom, trčiš baš ako te neka nužda natjerala, najčešće velika. Za sve ostale situacije, trčanje ti kod nas nije preporučljivo. I više je razloga za to – ima da te bole noge, izvrnućeš zglob, samo se džaba preznojavaš, zakašlja se, sav si mokar, iskalja se po toj vodi, puknuće ti srce na toj hladnoći/vrućini.

Jebiga, to što ti rade aman svi mišići, što si, najčešće, na otvorenom, što si fizički aktivan, što ti srce pumpa pa ti mozak proradi, što stičeš kondiciju, što si zdraviji, otporniji, pa ako ćemo pravo i brži, pa ćeš na kraju jebade lakše stići i taj autobus, to je, naravno, manje bitno. Bitnije je da izgledaš kao na psihijatrijskom dopustu jer si uhvatio štraftu pa trčiš onako negdje sam sa sobom.

A da te gledaju kao da nisi sav svoj, gledaju. Kad smo već kod autobusa, odavno sam usvojila mudrost da za autobusom i muškarcem ne treba trčati. I ne radim to, al neki dan, paralelno sa mnom mili gradski autobus, pada kiša, vrijeme je samo za plakanje, i trčanje, i vozač sav unezvjeren svira i maše – misli da trčim za autobusom. Odavno sam usvojila premisu da za autobusom i muškarcem ne trčim, al vozač to, naravno, ne zna. Ja samo onako trčim, zamisli.

Foto: thedailybeast.com

Idući put, ‘ladno napolju, ‘ladno mi svira vozač kombija pogrebnog društva. Gradacija je važna, to sam tako protumačila.

Treba li da kažem da mi je danas svirao neko iz pokretne škrinje za zamrznute proizvode? Nije, al baš bi bila fora. Al zato me zaustavila gospođa U šubari, miriše na čvarke i čaj za probavu. Volim i ja čvarke i ponekad sam naduvena kao balon, al ona meni reče da ja baš nisam normalna.

Nisam se zaustavila, jer imala sam normu, inače bih se obračunala sa futrovanom. Koji moj svako sebi dozvoli da te na ulici proglasi slučajem, samo zato što radiš nešto što je za njega glupo. A sav svoj besmisao vjerovatno uopšte ne uviđa.

Uglavnom, ovo je jedna sasvim lična priča. Koja kaže da je trčanje sasvim u redu. I zdravo. I da je lakše na minusu nego na plusu.

Pa kad idući put pomislite: “Eno još jedne budale koja trči bez cilja i smisla” ili samo ćutite i nastavite da grickate čvarke ili probajte, neće vam trebati ni autobus ni pogrebno vozilo.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije