Hrabra LolaNaslovna vijest

Pobuna je jedino što nam preostaje

Krajem prošle godine sam odlučila da prekinem da pišem. Da raskinem svoje spisateljske ugovore i odbijem sve dalje kopirajterske angažmane. Da zaboravim na Fejsbuk statuse i Instagram caption-e. Jednom za svagda.

Piše: Radmila Radojkovic

Foto: Privatna arhiva

Kada je početkom januara moj pas izgrizao grafitnu olovku koju sam najviše koristila za rad, pomislila sam to je to. Moj pas je napisao svoju prvu kratku priču ”Olovka slomljenog srca”. A ja sam dobila i opipljiv izgovor da prestanem da pišem. Jer, oprostićete, pas mi je pojeo olovku.

Ali izgovor nije isto što i razlog. Posebno valjan. A njega nisam imala.

Čitavu narednu sedmicu provela sam ne izlazeći iz kuće. Tačnije, presedela na kauču ispred televizora. Ja sam dete devedesetih i televizija će zauvek biti moj omiljeni medij. Ja sam žrtva anksioznosti i maratonsko gledanje filmskog i serijskog programa će uvek biti moj prvi izbor kada su anksiolitici u pitanju. Dok mi haotični koncept interneta sve više unosi nemir, televizija na mene deluje sedativno. Bar onih nekoliko programa u čiju uređivačku politiku još uvek verujem.

Foto: Privatna arhiva

Upravo na jednom od tih programa naišla sam na intervju sa rediteljem Goranom Markovićem. Prepričavao je anegdotu u vezi sa Danilom Kišem. Kada je krajem osamdesetih pomalo nesmotreno upitao tada već obolelog Kiša zašto nije napisao više, Kiš mu je jednostavno odgovorio: ”Pisao bih ja više da nije bilo te proklete odgovornosti.”

Zapitala sam se šta bi Kiš odgovorio na današnje spisateljske navike i okolnosti bez odgovornosti – po medijima, portalima, blogovima i društvenim mrežama. I lagano počela da naslućujem razlog svoje odluke da prestanem da pišem.

Medijske poluinformacije i kvazi senzacije. Portalske prepisivačine i krađe autorskih prava. Blogerska nedomišljenost i nepromišljenost. Površno škrabanje isključivo za lajkove i honorare. I ta potreba da se svakodnevno ažuriramo i (ob)javimo.

Jer, kontemplacija nije u skladu sa Google i Facebook algoritmima koji vole ritmičnost i učestalost objavljivanja, i samo za takve čuvaju mesta na vrhu svojih stranica. Ali jeste u skladu sa promišljenošću i, na kraju, sa tom prokletom odgovornošću.

Foto: Privatna arhiva

Moje mi se razmišljanje sve više počelo činiti kukavičkim. Jer, zašto bi okolnosti bile valjan razlog? Zar ne mogu one biti upravo valjan podsticaj?

S druge strane televizijskog ekrana, Goran Marković je lagano koračao među policama punim knjiga i govorio o Kamiju. Njegova omiljena knjiga je Kamijev ”Pobunjeni čovek”. A razlog za to je vrlo jednostavan. Kako je sam rekao ‘‘Jer je pobuna jedino što nam preostaje.” U ovom društvu i ovakvim okolnostima.

Ustala sam s kauča i zaputila se prema mom dremljivom psu na drugom kraju sobe. Bez pardona sam mu otela komadić olovke koji je sakrio među druge sitne delove pokućstva koje je prisvojio nakon što ih je žigosao zubalom. Nije se pobunio.

Ali ja jesam.

Na jedini način koji znam – pisanjem.

Pročitaj još

Od iste osobe