Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Bolji život ne počinje od sutra

Ti drugi ljudi imaju bolje i lepše kuće, bolje i plaćenije poslove, bolja i brža kola. Jednostavno, izgleda kao da bolje žive. A ona je sa druge strane ekrana. Gleda njihov uzbudljiv život i misli: kako ja nisam tamo?

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

Ona je bila dobra devojka. Zapažena studentkinja, vredna radnica, zaljubljena supruga i posvećena majka. Imala je sve, ali je opet živela u grču. Sputano. Neslobodno. Uz stalni osećaj da propušta nešto.

Tek je ušla u tridesete i bila je ono što drugi ljudi opisuju kao srećna žena. Zaista je to i bila. Samo što taj opis nije bio kompletan. Jer joj se uz svu tu sreću, ujutro dok pije kafu, uvek činilo da propušta nešto. Da neka druga žena živi njen bolji život. Više od onog što ona ima.

Ta druga žena je svakog leta išla na more i letovanje joj je bilo avantura: ronila je, surfovala talasima i letela paraglajderom. (Ona je, za razliku od te druge, od ekstremnih sportova upražnjavala jurenje dece po plaži.)

Ta druga je skijala, planinarila, išla na safari i govorila četiri jezika. (Ona se pravdala kako nema vremena da obnovi znanje engleskog ili da nauči da svira gitaru.) Ta druga je sa lakoćom spremala egzotična jela, dekorisala trpezu i dočekivala goste. (Ona je jedva stizala da spremi običan ali uvek ukusan obrok, samlevena pitanjem: „Šta da spremim sutra za ručak?“)  Ta druga se nije plašila: da pita, prođe i da zgrabi najbolje za sebe. (Ona se zavaravala: „Nije me strah, samo nemam vremena.“)

Njeno vreme gutalo je radno vreme, obaveze u kući, kratak noćni san i sjajan život prijatelja na Fejsbuku i Instagramu. Nije ni osetila kad se ta zamaskirana i tuđa sreća uvukla u njenu glavu, ali tek – svako jutro počinjalo je kafom i telefonom. Jedan dodir i eto: gleda Stevicu iz VII-3 kako roni u Pacifiku. Ili Marinu iz I-2 kako se venčava na vrhu nekog oblakodera u Čikagu.

Jedan kratak „skrol“ i čitava njena srednja škola živela je sa više uzbuđenja no ona. Ovaj grli žirafu, ovaj pije kafu na semaforu u Njujorku, ona se kupa na Maldivima. Pa manje egzotičan uspon na Staru planinu usred decembra, rafting Tarom ili ratluk uz tursku kafu u nekom etno selu. Ljudi u kafani, ljudi na pecanju, ljudi na maratonu, ljudi svuda. A ona – sa druge strane ekrana. Gleda njihov uzbudljiv život i misli: kako ja nisam tamo?

Foto: Priscilla Du Preez / Unsplash.com

Nije zavidela, nije čak bila ni ljubomorna, ali su oni činili da njena sreća bude nepotpuna. Iako nikad, zapravo, nije poželela da svoj život deli na društvenim mrežama, zbog njih joj se činilo da nema šta zanimljivo ni da podeli. Gledala je u svog divnog supruga kako se sa klincima igra na podu i pitala se šta to nije u redu s njom. Imala je dobar posao i lepu kuću. Ulagala je u domaćinstvo, održavala i renovirala. Smejala se. Ali nekako, u ćošku njenog osmeha čučao je jedan zgrčeni nerv, kao udica. Upecala se za nešto što ju je vuklo u svakodnevni nemir.

Bilo je dana kad od zaglušujuće buke koju su pravili njeni sinovi nije čula svoje misli. Tada bi grešno pomislila: „Oni svi žive bolje, jer nemaju malu decu.“ A onda bi, kao za inat, na naslovnoj strani Fejsbuka iskočila fotografija koleginice s posla: roštiljanje negde u prirodi sa mužem i DECOM.

Nije, dakle, bila stvar u deci. Nije bila stvar ni u putovanjima i avanturama. Ti drugi ljudi su imali bolje i lepše kuće, bolje i plaćenije poslove, bolja i brža kola. Jednostavno, izgledalo je kao da bolje žive.

Onda je taj nemir počeo da nagriza sreću koju ima. Prvo je ona odbijala pozive prijateljica na kafu, a onda su prestale da je zovu. Na kraju, nisu se javljale ni kad ona pozove. Stalno je bila umorna i teška, sa telefonom u ruci. Zaglavila se u sopstvenoj želji za boljim životom.

Foto: Madison Bersuch / Unsplash.com

Suprug ju je opominjao da treba da se pokrene, da izađe među ljude, govorio joj je one pozitivne tričarije poput: „Promene koje želimo zapravo spavaju u nama samima“ i „Najpre moraš da voliš sebe i da u sebe ulažeš“.

Ali ona nikako nije mogla da probudi tu promenu. Nije imala koncentraciju da čita ili uči nešto novo. Na fitnes je mesecima unazad kretala „od sledećeg ponedeljka“. Bolji život, onakav kakav je priželjkivala, počinjao je isto tako „od sutra“. Al’ nikako.

Život je postao nepodnošljivo zakopčan u neostvarenim željama koje nije mogla jasno odrediti. Kao u pesmi: želela je sve il’ ništa. Ali nije umela da pruži ruke i da svoje sve uzme.

Foto: Sue Zeng / Unsplash.com

A onda je, jednog jutra, svom starijem sinu dala čašu vode i prvi put čula tanki glasić kako kaže: „Hvala.“

Zapravo, ta mala magična reč zvučala je više kao „faja“, ali je u sebi sadržala svu svoju moć. Ščepala ju je za ramena i protresla poput zemljotresa. HVALA. HVALA. HVALA. To je zaboravila s ove strane ekrana, u svom domu i srcu – da kaže: „Hvala.“ Da oseti: „Hvala.“ Za te male ruke što drže čašu vode, za dva tanušna glasa koji je zovu: „mama“, za zdravo telo, za zdravu porodicu, za krov nad glavom, za ukusan ručak, za suve noge i udobne cipele, za toplu jaknu i dnevnu sobu, za dobrog supruga i njegovu vrelu ljubav, za svaku ideju koju bi ostvarila na poslu, za svoj život i priliku da se svako jutro probudi i uradi nešto novo.

Jedno obično a tako magično – „hvala“ nateralo ju je da shvati: nikad ne bi menjala to što ima za zagrljaj sa žirafom. Njen bolji život krio se u nenačinjenim izborima i delanjima, a ne u željama i tuđim fotografijama na Fejsbuku.

Bilo je jasno: ona nema pravo na bolji život, već dužnost da bolje živi. Od te jednostavnosti joj se zavrtelo u glavi kao da se sprema da skoči padobranom iz aviona.

Rešila je: život je jedan i ona će skočiti. Ne postoji „od sutra ću“, sve mora sada i danas: da voli, radi, želi i stvara, a najviše – bude svesna onoga što ima. Da bude bolja. „Jer život traži bolje ljude.“

Pročitaj još

Od iste osobe