Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Spomenik čoveku uništenog života

Proleteo mi je ovaj mart kao pesak kroz prste. Prošao je bez ijednog dana pauze i odmora.

Piše: Jovana Gligorijević

Foto: webtribune.rs

Turbulentan mart u Srbiji uobičajena je stvar, mi novinari to najbolje znamo i već polovinom februara se „mentalno impregniramo“, emotivno se isključimo i samo razumom obrađujemo haos, podele, jubileje i godišnjice. Uz redovan posao i redovna ludila, znamo da sleduje godišnjica bombardovanja, godišnjica atentata na Zorana Đinđića i godišnjica smrti Slobodana Miloševića.

Pretposlednjeg dana marta organizam mi je poručio da je vreme da stanem. Tako i inače radim, zapnem kao sivonja dok kičma, vrat, želudac ili psiha ne počnu da mi šalju signale kako sam ih pretovarila. Htela, ne htela, moram da prikočim, da ne bih potpuno otkazala. Pretposlednjeg dana marta ležala sam kod kuće, solidno narokana lekovima protiv bolova i mišićnim relaksantima, nesposobna da okrenem glavu, sa tupim bolom u vratu. Lekovi su delovali, pa sam uspela da organizujem dan za blejanje: bindžovala sam serije, guglala kozmetiku za normalnu/osetljivu kožu, širom otvorila prozore da uđe proleće.

A onda me je stiglo…

Petnaestak dana ranije, na jednoj televiziji videla sam nju. Plavuša rođena 1993. godine, pametnog pogleda, krhke građe i vatrenog nastupa. Pokrenula je inicijativu za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću. Srčano i glasno, mada verbano nespretno, branila je svoju ideju. Kao što rekoh, razumom sam detektovala njenu pojavu, spakovala je u neki folder u glavi, s namerom da, kad stignem, promislim o tom fenomenu.

Foto: Unsplash.com

 

Nisam stigla. Stigla je ona mene, pretposlednjeg dana marta i pokosila me kao metak. Znate kako mozak može da radi na dva ili više koloseka. Proučavala sam sastojke neke maske za lice, dok se u pozadini mog uma, iz dubine davno zakopanih sećanja, probijala jedna uspomena, događaj o kom, čini mi se, nisam razmišljala otkako se dogodio.

Ne, nisam se setila ničega što smo moja porodica i ja doživeli i preživeli pod Miloševićem. U sećanje mi se vratio jedan sunčani oktobarski dan 2001, uoči prve godišnjice Miloševićevog pada. Moj prvi dan u Beogradu. Savršen je bio taj dan. Dovezli smo stvari u moj prvi beogradski stan, sunčan, lep stan na Vračaru, skuplji od bilo kog u kom ću kasnije živeti, jer su moji roditelji želeli da zavolim svoj novi grad i da mi prvi period u njemu bude lep, da nađem stan u kraju koji mi je već poznat, da taj stan bude nov i veseo, da gazde budu normalne.

Štaviše, našli su ljude koji su ne samo normalni, već predivni u svakom smislu u kom ljudsko biće to može da bude. Raspakovali smo stvari i popili kafu sa gazdama, takoreći, doselila sam se i uselila. Neko je predložio da odemo na ručak pre nego što moji roditelji krenu natrag u Kragujevac.

Napolju je bilo toplo, moglo je da se sedi u bašti. Kafana „Orač“, nekadašnja „Vltava“, nekoliko metara od zgrade u kojoj je moj otac proveo studentske dane. Sedeli smo tu, moji roditelji, moja prva cimerka i njeni roditelji, veselo čavrljali, majke su nam bile malo tužne, ali sve nas je obmotao ugodni dah prvog dana naše budućnosti, pa smo ipak svi bili više srećni nego tužni.

Onda je ulicom prošao on. Mislim da mu se sećam samo cipela, čistih i relativno novih, sa jednom pertlom koja je pretila da se odveže. Lažem, sećam mu se i glasa, snažnog i plačnog. Taj smo glas začuli i pre nego što nam je čovek ušao u vidno polje, jer je urlao iz sve snage. Eh, Beograd, pomislila sam: svega ima više nego u mom rodnom gradu, pa i ludaka koji idu ulicom i pričaju sami sa sobom.

Zavolela sam te jurodive beogradske galamdžije tokom svojih ranijih dolazaka ovde. Obožavala sam onog što je kružio oko Kolarca sa „Dejvi Kroket“ kapom i kao propovednik udarao štapom po pločniku govoreći da će tu izbiti izvor koka-kole i fante, pa ćemo svi piti sa izvora mudrosti. No, ovaj vračarski izludeli čovek nije govorio ništa zabavno. „Nema! Ništa nema! Život nema! Uništio mi je život! Meni je Slobodan Milošević uništio život! Nema!“ Iz petnih žila se drao ponavljajući ovu mantru.

Foto: partytrail.com

U bašti „Orača“ odjednom je utihnuo smeh, zavladao je potpuni tajac, sad mi se čini kao da su i trolejbusi stali. Takvu hladnu i jezivu tišinu začuću samo još jednom u životu, 12. marta 2003. na istom tom mestu, onog dana kad je ubijen Zoran Đinđić. Samo, tog 12. marta saobraćaj je bio zaustavljen, a ljudi zanemeli od šoka, pa je tišina bila stvarna. Tog oktobarskog dana 2001. samo je u mojoj glavi nestalo tona. Nikada ni pre ni posle nisam osetila takvu hladnoću, jezu koja nije došla spolja, nego je čučala negde u meni pa naprasno grunula napolje.

Pogledom sam preletela po bašti kafane. Svako se zagledao u imaginarnu tačku negde u blizini sopstvenog nosa. Stisnute usne, suzne oči, plačne grimase… Moj otac koji pokušava da nastavi razgovor tamo gde smo stali. Moja majka očiju punih suza. Majka moje cimerke koja se pravi da traži nešto po tašni da ne vidimo da plače.

Osamnaestogodišnja ja nije mogla da shvati šta se tačno desilo. Ova sadašnja, još malo pa dvostruko starija ja zna. Nije taj čovek bio lud. Možda nije bio ni stvaran, možda se ništa od ovoga nije stvarno desilo, možda sam tog dana imala priviđenje, možda smo svi u toj bašti na nekoliko trenutaka imali koletivno paranormalno iskustvo, viziju u kojoj nam se ukazala prava istina o tome šta smo u stvari. Ruine, prazni oklopi bivših ljudi, neostvarene mogućnosti, nikada proživljeni životi, onakvi kakvi smo mogli da budemo da se sve ono nije dogodilo.

Nema spasenih, zauvek je uklet svako ko je one godine proživeo, makar i kao beba rođena ‘93, u pelenama od starih čaršafa jer pravih nije bilo, u krevecu nasleđenom od ko zna koga i ko zna kad, hranjena mlekom za koje se stajalo u redu satima, kupana u vodi zagrejanoj na plinskoj boci ili „smederevcu“ jer struje nije bilo. Nema. Ništa nema. Život nema.

Foto: Unsplash.com

Sve me je to stiglo tog pretposlednjeg dana marta, dok sam tražila paraben u maski za lice. Od siline plača koji me je spopao trznula sam se kao od iznenadnog udarca. Grunulo je iz mene niotkud, sve je pokuljalo napolje. Ne rat, ne sankcije, ne strah od mobilizacije, ni vesti sa fronta ni plata od dve marke, ni onaj džem od šipurka koji smo jeli cele godine jer ničeg drugog nije bilo, ni prašak iz humanitarne pomoći… Sve sam to zaboravila, možda i oprostila.

Stigao me je taj sluđeni čovek, taj sunčani oktobarski dan, prvi dan moje svetle budućnosti, stigla me zabluda da smo se spasli, iluzija da će biti bolje, stigla me plava devojčica sa TV-a koja hoće spomenik Miloševiću, stigli su me bivši mi i mi kakvi smo mogli da budemo. Stiglo me njegovo nema, život nema.

„Svi smo mi spomenici Miloševiću“, reče ovih dana na Tviteru jedan čovek, prijatelj mojih roditelja, novinar i Kragujevčanin. Ne znam, umesto spomenika Miloševiću, ja bih pre spomenik onom čoveku sa Vračara, sluđenom nesrećniku koji je išao ulicama i vikao kako život nema, uzeo mu ga je Slobodan Milošević.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije