Radoznala Lola

Nostalgija ili šta dečaci znaju o ljubavi

E, vala, baš mrzim kada u sopstvenoj torbi ne mogu da pronađem jednu malu sitnicu kao što je šibica!

Redakcija

Izvor: Jelena Spasić

Foto: Privatna arhiva

A nije to neka Sport Billy torba u kojoj žive sve one stvari koje će ti nekada možda zatrebati – ćerkina ukosnica sa jednorogom, flasteri, već osušena maskara i polupotrošeni crveni ruž (jer nikad se ne zna), vlažne maramice i sitnina koju vraćaš sa svakog putovanja, ešarpa i maleni kišobran (jer vreme je ovih dana baš kao u Londonu).

Ne, to je jedna obična torbica za novčanik, naočare i telefon. Ali ima tu postavu koja se pocepala i kroz koju misteriozno nestaje sve ono što ja pokušam na brzinu da uguram, jer moram baš tada da to ponesem a nemam vremena da promenim torbu.

I tako, obećavajući sebi da ću koliko već večeras to zašiti, gurnem ja svoje malene prste kroz taj tajanstveni prolaz u nadi da je šibica baš tu zalutala. Avaj, nema šibice, ali napipam nešto nepoznato, tvrdo i oblo. Da nije to lopta-skočica koju sam onomad otela petogodišnjem sinu kada je u parku namerno gađao jednu preslatku pegavicu sa kikicama. Ehh… šta dečaci znaju o ljubavi u tim godinama?!

Foto: Victoria Chudinova / Shutterstock

Razmišljanje mi prekinu to nešto tvrdo i oblo što se odjednom obrelo na mom dlanu i gleda me krupnim crnim očima. Čudna li mi čuda. Jaje! Pravo uskršnje jaje. Otkud ono tu? I kako je preživelo dve nedelje u torbi koju ja, priznaću, bacam tamo-amo. Auuu …. trebalo je da ti ga dam onog ponedeljka, kao da me podseća mudra crnooka sovica sa jajeta. Pa bio je Uskrs. I, takav je red. Ali, zaboravila sam.

A možda me je i zbunila ona tvoja priča o snu. Nisam ti rekla, ali, da, znam taj osećaj kad se probudiš iz tog divnog sna, a onda te najednom obuzme neki čudan osećaj beznađa koji te steže sve više i više. Želiš samo da zatvoriš oči i opet se vratiš na to mesto gde ti je bilo tako nestvarno lepo. Nostalgija, kažeš.

Koliko sam samo puta sanjala taj san i pokušavala da dugo nakon buđenja zadržim taj osećaj neopisive lakoće i nepomućene sreće. Bliss, rekli bi Englezi. Ali, nemoguće je. Jer nije to nostalgija. To je ona duboko ukorenjena želja za ispunjenjem, za razrešenjem, za mestom gde ćemo biti jednostavno srećni kao nekada.

Foto: Monkey Business Images / Shutterstock

Kao nekada kad smo bili mladi, željni i otvoreni. Kad nismo znali da ćemo sto puta pasti i sto puta ustati. Kad nismo znali da će nas slomiti i da ćemo jedva sakupiti deliće i sastaviti se. Ili se ne sastaviti u potpunosti. Kad nismo znali da suze i smeh, radost i bol, idu ruku pod ruku. Kad nismo znali da smo sami u ovoj ogromnoj nepoznanici koju zovemo život.

Should have known better, rekli bi Englezi. Ma pusti i njih. Šta ko zna o životu uopšte? Možda ova mudra crnooka sovica koja me posmatra sa jajeta. Hmmm…

Nisam ti ga dala onog dana. Zaboravila sam. A sada ni neću. Zadržaću ga za sebe. Možda je mudrost zarazna.

A i … šta dečaci znaju o ljubavi u ovim godinama? Ništa. Ama baš ništa.

Pročitaj još

Od iste osobe