Naslovna vijestPraktična Lola

Ko ti drma kavez?

Ko ti drma kavez i zašto ne izađeš iz njega?

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

Sve je počelo u ono doba kad dečaci krenu da se interesuju za devojčice. Imali smo po 12-13 godina i merili smo vreme odbrojavanjem dana do raspusta. Nisam sigurna ko je prvi izgovorio, da li je sam smislio ili je čuo od odraslih ili na televiziji, ne sećam se ko je koga to prvi pitao, tek, odjednom, tim pitanjem počinjale su i završavale sve rasprave u učionici i školskom dvorištu.

Ko ti drma kavez?

Bilo je to u ono doba kad je život bio bolan do jednostavnosti, kad nas je sve pubertetski svrbelo, a najviše pomisao na to da postajemo ljudi, da nam mutiraju glasovi, rastu grudi i brkovi. Umesto dečijeg saosećanja u susret nervozi drugara iz klupe išli smo naoružani tim pitanjem.

Ko ti drma kavez?

U te četiri reči stala je sva ravnodušnost odraslog sveta, sva „boli me uvo za tvoje probleme“ filozofija, sve ono što nismo umeli ili hteli da kažemo kad nam nešto smeta. Bilo je dovoljno jednom da se kaže i da ona druga strana shvati da je dosadna. Tako su se najbolje prekidale svađe, a tako su neke i žestoko počinjale. (Mogao si ako si hteo tu drugu stranu da pitaš i ko joj ruši Sneška, ali to nikako nije bilo u rangu drmanja kaveza). Iako u formi pitanja, ovo drmanje nikad nije tražilo stvaran odgovor. Umesto odgovora bismo se još jače naljutili ili bežali.

– Šta vam znači to: „Ko ti drma kavez?“, je li? – pitala je nastavnica biologije. – Zna se ko se drži u kavezu, da vas to više nisam čula! – pripretila je.

Niko je nije poslušao. Nama je tada bilo zanimljivo da posmatramo kako poput pomahnitalog majmunčeta ljutnja skakuće između rešetaka. Smejali smo se i zadirkivali. Nije nam palo na pamet da vrata kaveza otvorimo. Da zarobljenog oslobodimo. Lakše je bilo ne činiti ništa. Lakše je bilo ne razumeti.

Foto: Kleiton Silva / Unsplash.com

Pre neki dan, čujem na ulici dečaka kako viče zajapurenoj devojčici: „Ko ti drma kavez, eeeej?!“ i setim se svega. Od te naglo probuđene uspomene mi se zavrti u glavi, a pitanje, oživljeno počne da se pojavljuje svuda. „Ko ti drma kavez?“ htela sam da pitam razljućene korisnike društvenih mreža, blogere i sve one kojima je Fejsbuk status služio da se obračunaju sa (svojim) kompleksima. „Ko ti drma kavez?“ htela sam da pitam nadrndanu prodavačicu na kasi, nervoznog šofera gradskog autobusa i sve one ljude u kilometarskom redu u pošti.

A onda sam shvatila: ponekad ljudi, ničim izazvani, sami poblesave unutar svojih kaveza. Ogrnuti večitim gunđanjem, robuju svim tim lošim raspoloženjima, brigama – izmišljenim i pravim. Rešetke se tresu od važnih mišljenja, od oštrih stavova, od britkog jezika, od lakih i teških uvreda. Rešetke se tresu, a onaj unutra je sve bespomoćniji. Umesto pomoći, on ima publiku.

Dok smo bili klinci, bilo je zabavno gledati kako se zarobljeni koprca. Smeh bi nam zamaglio poglede pa ne bismo videli da svaki kavez ima bravu, a svaka brava svoj ključ. Sada kada su stvari pomalo jasnije, to ružno pitanje: „Ko ti drma kavez?“, saosećajno se ogrnulo jedinim novim: „Kako ti je unutra?“

Pa umesto da se smejem, svaki put kad mogu ja kažem: „Vidi, tu ti je ključ. Treba samo da ga okreneš i izađeš napolje.“

Pročitaj još

Od iste osobe