Lole iz komšiluka

Možda ili In vino veritas

Možda je to zbog vina, al` noćas bih baš želela da si tu, da me uhvatiš za ruku i kažeš mi da ostavim te tanjire i čaše, i tu praznu bocu, jer mesec je tako čudno jasan sa moje terase i zvezde ustreptalo nešto žubore na tamnom nebu.

Redakcija

Izvor: Jelena Spasić

Foto: Y Photo Studio / Shutterstock

Ni njima nije jasno šta se sad ovo nama dešava?! I da mi kažeš da ko još sadi lale i čeri paradajz zajedno u žardinjeri, i da je danas baš bila gužva u saobraćaju a ti si samo razmišljao o tome kako bi bilo lako sesti na bicikl i otići. Daleko.

Možda je to zbog vina, al’ noćas mi zaista treba tvoja blizina – da se šćućurim u tvom naručju i dopustim da me začara toplina tvog daha dok prebiremo po minulom danu, godini, životu.

Da se igraš mojom kosom i pričaš mi kako si hiljadu puta bio siguran da si čuo moj smeh dok si lutao gradovima. I da gledam kako ti oči dečački sjaje dok mi recituješ sve one pesme koje sam ti napisala i pre nego što sam te srela. O, da, tebi su bile namenjene.

Možda je to zbog vina, al’ noćas bih da ti pričam kako volim da bosonoga hodam po pesku dok mi talasi zapljuskuju stopala.

Da mi svaka zima miriše na nedokučivo leto, i da i dalje tražim tu školjku koju kad prislonim na uho zvuči baš kao mi. I da se smejem kadgod pomislim na tebe, a kolena mi klecaju i strah me je. Jer, neka mi je paučina zapela u grlu pa ponekad ne mogu ni da dišem a kamoli da ti pričam da vreme stoji dok moja žudnja hrli ka tebi.

Foto: ssuaphotos / Shutterstock

Možda je to zbog vina, al’ noćas bih da se ljubimo dugo, kao u srednjoj školi na klupici pored reke, isprepletanih ruku i nogu, ne primećujući život koji buja pored nas.

I da se pokrijemo jorganom preko glave i vodimo ljubav polako, tela stopljenih u jedno. Da mi kažeš kako si skoro zaboravio taj osećaj lakoće koji te obuzima dok se moja glava podiže u ritmu tvog disanja. I da je baš bezveze što sam prestala da pušim, jer sad bi mogli da podelimo jednu.

Možda je to zbog vina, al’ noćas bih da me pozoveš i kažeš mi da ne brinem, da i tebe baš nešto guši u grlu i da si zato tu, ispred mojih vrata.

I kakav mi je sad to izraz na licu, kad sam ti sto puta rekla da nikad nije kasno, i da se snovi uvek ostvaruju, pa hajde da ovaj san sanjamo zajedno. Jer, proleće je i miriše jorgovan na naše detinjstvo. I da se smeješ kadgod pomisliš na mene, a kolena ti klecaju i strah te je. I … vreme je stalo, a mi smo se pronašli.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije