Praktična Lola

Ko čita manje pipka

Izraz lica koje ste prenuli iz udubljenog čitanja najbliži je detinjem bezazlenom, nevinom, blagorodnom izrazu. Svako je to makar jednom u životu video.

Redakcija

Izvor: Vesna Smiljanić Rangelov - detinjarije.com

Foto: detinjarije.com

Te sam sreće da mimo jednog takvog prolazim gotovo svakodnevno, dok se iskradam pored portirnice, nastojeći da se vrata ne čuju. Prilježnom oku portira to ne promakne, ali se ne osvrćem i pravim se da to ili nisam ja ili da uopšte niko i nije prošao. A nije da ne želim da zavirim, od naslova do duše – čega sve tu ima.

Zato tek ponekad, kad sam već uhvaćena, umesto „dobar dan“ izgovorim „šta danas lepo čitate?“ pa me bilo kratak odgovor npr. Kiplinga bilo objašnjenje: „Imam jednu biblioteku nobelovaca, pa nikako nisam imao vremena da sve lepo pročitam… toliko knjiga čeka…“ – samo utvrđuje u želji da saznam više o ovom lično mom glavnom junaku.

Malo-pomalo, otkrivaju se stranice o tome kako je on građevinski inženjer i da je mnogo radio, i u inostranstvu, ali da eto, kako se primiče vreme za penziju, postaješ neosetno „suvišan čovek“ i onda te stave na neko takvo mesto. Na kome je on zapravo veoma zahvalan jer je konačno kucnuo čas da zaroni u decenijama pažljivo birane naslove svoje bogate biblioteke. Elektronska izdanja, kojih ima u tonama megabajta, iznalazio je po svetskim onlajn bibliotekama. Nedeljno čita nekad i po tri knjige. Svaki, i najkraći susret sa ovim čovekom oplemenjuje.

S druge strane, nema prizora praznijeg, tupljeg i jalovijeg od grimase u koju se pretvori lice čoveka čije ste neprekidno ubitačno pametovanje i hvalisanje prekinuli jednim sličnim pitanjem: „Šta si poslednje čitao?“
Kao i do drugih važnih otkrića, čovek je i do ovog došao slučajno. Desilo se to tokom jednog dugo planiranog druženja, kada su se agende „od ponedeljka“ najzad poklopile. Sve stručnjaci iz različitih oblasti, rečju – menadžer do menadžera.

Prijateljsko ćaskanje se, gledano sa strane, svodilo na nadmudrivanje i ubeđivanje čiji je gedžet, da ne kažem alatka, s boljim performansama, s više opcija i moćniji, ne veći nego tanji! Toliko je megabajta šifri uglas izgovoreno da je izgledalo kao da se nikad neće završiti. Da se tu zadesila kakva hrabrija gospođa, davno bi muškadiji bila predložila da mi ženske okrenemo glavu dok se oni ne premere, jednom zasvagda, pa da odahnemo.

Oh, kad bi sad banula buntovna i lepa Nastasja da sve ove plastične hiljade zgrabi i frljne u oganj! Ali sve što je ovo čeljade moglo jeste da prizove namučenog Čehova: Milje i milje prizora turobne ruske stepe koja se proteže u beskraj ne mogu se uporediti sa dosadom koju izaziva čovek koji sedi za stolom preko puta vas i govori o nečemu što vas ne interesuje – i ne zna se kada će završiti. Nije to on zapisao baš ovim rečima, ali hvala mu što me razume i što je svratio. Kad ne bi malo, kao s Marsa, eto i Nastasje: „E, a šta ste poslednje pročitali?“, bupnula je pitanje.

Prizor taj beše vredan žaljenja što ostade nezabeležen. Kao pod ledenim tušem, lice po lice preformatiralo se u grimasu. Kratka i duboka neprijatnost stade se zatrpavati svakojakim poluodgovorima: ko planira, ko ne stiže, ko nema kad, ko ne zna gde mu je glava, ko iskreno nije još od fakulteta, ko nikako da kreira biblioteku… ali bi baš svi mnogo voleli da imaju tu mogućnost. „A na tabletu, ajpedu, rideru, tom nabudženom GMDž56B11F? Svejedno?“ Ćorak.

Šta je se drugo moglo nego izvesti opšti zaključak: To što današnji čovek nije u stanju da pročita knjigu iako bi veoma voleo da to učini – mera je neslobode tog čoveka. Džaba sve performanse, džaba benefiti i bonusi, džaba navodne mogućnosti kad ne postoji ona osnovna – mogućnost da iskoristiš mogućnost. Da je čitanje spasonosno, potvrdilo se upravo time što je nelagoda okončana čitanjem – viceva s telefona!

Izvor: detinjarije.com

Sledeća prilika za proveru kako jedno najobičnije pitanje dovodi do preokreta, ukazala se tokom poslovnog ručka koji se malo odužio. Toliko se odužio da se razotkrilo kako svi prisutni imaju decu i složni su da je to zanimanje, naročito danas, daleko teže od definisanja poslovne korporativne politike i postizanja targeta koji se, jelda, samo zbog dece i ciljaju. Srećom deca više nisu pupčanom vrpcom vezana pa roditelji mogu ostati još i da proćaskaju ne bi li se sklapanje posla završilo opušteno, živi smo ljudi.

„Gde su vaši, koliki su?“, pita. „Eno ih kod kuće. Valjda“, okreće Nastasja na šalu. „A, s kim su, imate neki nadzor?“ „Ni babu ni Velikog brata, ako na to mislite, nemamo. Samo starijeg i mlađeg, deset i sedam“, sad već gura na šalu. „Bebisiterku, ko im sprema večeru?“ „Ni nju. Štedimo. Ja i ko poslovna pratnja idem ponekad na put s mužem – kriza je po korporacijama, znate već“, upinje se šala iz sve snage. „A i oni nisu tako mali ni glupi da bi nas čekali gladni.“

Pipkao on pipkao (što gedžet tanji to više pipkanja) dok nije napipkao bebisiterku kako sedi na dvosedu (ili beše trosed???) dok se deca, verovatno, veselo i edukativno zabavljaju (nešto mi se smračilo pa ne videh). „Ne, ne, ne – o tome, moram reći, ništa lepo ne mislim…“, vrag je šalu odneo. „Razumem, ali verujte da ima dobrih strana. Jer vidite, kada starija (deset) dođe iz škole, ponekad nema nikoga kod kuće. Ako se ne javi, pogledam i miran sam…“, dalje Nastasja i ne sluša, samo odzvanjaju ključne reči: stres, bezbednost, bebisiterka, sigurnost, dostupnost, svest, provera. „Verujem, ko voli… rijaliti, deca, društvo kontrole, egzibicionizam, poverenje, nadzirači, brrr… Kad smo kod toga, šta ste poslednje čitali?“ „Hm. Kakvo pitanje… Jelovnik. Konobar, donesite račun!“, eto najzad i šale. Ovome se i ne čita, ali mu se makar više i ne pipka.

Da li je ovo pitanje nepristojno? Sudeći po nelagodi koju izazove, škakljivo je koliko i pitanja „za koga si glasao, kolika ti je plata, veruješ li u Boga?“. Tu je negde, kao kad biste prostitutku pitali kad će da se udaje ili kolegu pred penzijom kako vidi sebe za dvadeset godina. Deluje arogantno, elitistički. Ali nije. Ono je provokativno i njegova moć je u tome što upravo aroganciju raskrinkava. Ne postavlja se tek da bi se frljalo citatima i velikim imenima, već da prekrati arogantno hvalisanje i nadmenost. Ono ima snagu da iz temelja poljulja kriterijume po kojima, izgleda odvajkada, merimo svoje i tuđe uspehe. A to merilo je danas u formi kreditne sposobnosti (odnosno zaduženosti). Ono tako jednostavno potvrđuje: najskuplje je ono što nije na prodaju. Džaba vam skupi satovi kad nemate vremena.

Izvor: detinjarije.com

Samo, da biste ga postavili preduslov je da ste i sami nešto „poslednje čitali“. Oprezno, gledala sam i menadžera kako dvadeset sati vožnje ubojito čita neku debelu knjigu. Kažu, birao je duži način putovanja samo da bi čitao! Opasan frajer, ne čeka da postane „suvišan čovek“.

Razni roditelj smatra pritiskom na dete ako ga tera (dobro važi: podstiče, motiviše, ohrabruje) da čita. Ima ambiciozno neambicioznih koji drže da je jedini vid otpora današnjem suludom forsiranju dece koja se od najranijih dana razvoze na trista aktivnosti, a u osnovnoj školi ne umeju da vežu pertle – to da ne probaju ni onu koja ih interesuje, pa bilo to i bacanje kamena s ramena ili recimo školska čitalačka sekcija. Ima stručnih lica koja svoju decu šalju na psihoterapije da bi ova spoznala svoja osećanja, iako u kući imaju velika književna dela, od kojih je ta psihoterapija dosta prepisivala. Moderni su kursevi brzog čitanja. Da bi se pročitalo više? Ne, već da bi se čitalo kraće, bez proživljavanja i promišljanja koje treba da prati čitanje, ako ćemo o spoznavanju unutrašnjeg i saznavanju spoljašnjeg sveta.

Slušala sam našeg velikog stručnjaka za dizajn knjiga, kako je od svog pak svetski poznatog profesora dobio odgovor da se tokovi, razume se, moraju pratiti i da će njegovi studenti, koji se obrazuju na najsavremenije načine, bez sumnje raditi dobre poslove. Ali da, kao i uvek, iskorak mogu napraviti – i njima pripada budućnost – samo oni koji čitaju knjige.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije