Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Živela je u svetu u kom je razvod sramota, a ne hrabrost

Ona je živela u svetu u kom je razvod bio sramota, a ne hrabrost. Odrasla je bez oca i nije želela da njena deca bez (kakvog takvog) oca odrastu.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

Sara je verovala u ljubav samo dok je gledala u jedinu fotografiju svojih roditelja koju je imala. To su one “namontirane” fotografije iz šezdesetih: mama je lepa, u svilenoj košulji i tamnoj suknji. Sedi na stolici i jednom rukom se oslanja na naslon, okrenuta grudima (i srcem u njima) prema ocu. On stoji pored te stolice u najlepšem mogućem odelu, desna ruka mu je u džepu, a leva ležerno položena na njenu. Gledaju se. I to je najveća ljubav svih vremena. Na fotografiji.

U stvarnom životu, tata je ostavio mamu nekih šest godina i tri trudnoće kasnije. Dobro, četiri. Pošto je mama tada bila trudna s bratom. Ali otac nije znao da je ovog puta muško. On je samo znao da mu je ona već rodila tri kćeri. A on je hteo sina.

Sara je bila treća ćerka i treće razočaranje. Ni kriva ni dužna – al’ tako je to u životu, često plaćaš tuđe dugove i neretko si samo kusur od roditeljskih očekivanja.

Foto: Unsplash.com

To nije bila ni lepa priča, a ni lep život. Sara je išla u školu, previše brinula o bratu i trudila se da ne razočara starije sestre i majku. Otac je već bio u toj drugoj kući i sa tom drugom ženom koja mu je rodila sina dva meseca pošto je majka rodila brata.

– Ne shvataš, ne mogu da je ostavim, ona je trudna – rekao je majci kad je odlazio.

Na pragu su stajale njih četiri. Tri ćerke i trudna majka. A on je glumio časnog čoveka “koji ne može da ostavi tu sirotu trudnu devojku”.

Možda zbog tog oblačnog popodneva i zvuka njegovih cipela koje se udaljavaju, Sara nije više poverovala u ljubav. Druge devojčice su imale simpatije, poljupce i imena dečaka koja sramežljivo upisuju u spomenar. Ona je imala tu jednu jedinu fotografiju svojih roditelja koju je spasila iz plamena. Mama je spalila sve ostale.

Često je gledala u njihova lica kao da su neki drugi. Na primer, glumci nekog filma koji se prikazuje u gradskom bioskopu. Kao da su junaci neke knjige. Kao da se stvarno vole. Kao da njihova ljubav postoji i izvan te fotografije. Tada je ljubav bila moguća i za nju. Nije bila napuštena. Niko je nije izneverio i izdao.

Ali samo jedan pogled preko tog nemogućeg sna, jedan jedini pogled u majku, lomio ju je u najsitnije komadiće. Kao da je fino staklo. Zato je uglavnom do zrelih devojačkih dana bila baš to: fina staklena prašina. Zbog majčinog osmeha na fotografiji naučila je da je sreća prevrtljiva, pa je prestala da se smeje. U društvo su je pozivali tek usput. Bez nje je svaki događaj mogao proći isto kao i sa njom – tihom i neprimetnom.

Foto: Unsplash.com

Niko ne zna da li je Sara verovala u sudbinu, usud ili neko proviđenje, ali se eto, ipak, namestilo da Mirka upozna baš one večeri kad je prvi (i poslednji put!) u životu obukla svilenu košulju svoje majke. Nije to bio epohalni susret, niti joj je zasvetleo vatromet pred očima – tek, u stomaku joj se razlila neka toplina, nagoveštaj nečeg što može biti njen život.

Ona je odavno znala da ljubav ne postoji. Da je ona neće imati čak ni na venčanoj fotografiji. Da je sve stalo u jedan pogled njenih roditelja i ostalo zarobljeno u njenoj fioci – tamo gde, ni sama ne zna zašto, čuva njihovu sliku.

To je bila sitna sentimentalnost, jedina koju je sebi dopuštala. Uglavnom za rođendane ili neki veći praznik, i obavezno, na onaj dan kad je otac otišao od njih. Tek da tu uspomenu na ljubav (koja nije ni postojala) ne ukalja patetikom ili bilo čim nestvarnim. Gledala bi dugo u očeve cipele i čula kako se udaljava ulicom. Onda u njegove šake – iste one koje su stezale ručku kofera i potapšale je po ramenu.

– Saro, budi dobra, nemoj da plačeš. Tata mora da ide.

I baš zato što je tata morao da ode, a mama morala da o tome ćuti, zato je i ona ćutala kad je Mirko prvi put udario. I drugi. I svaki naredni.

Sad kad su prošle tolike godine i ona jedva čuje na levo uvo od njegovih batina, ni ona sama ne zna da kaže da li je možda nešto moglo i drugačije biti. Da joj se svilena košulja nije otopila od njegovog pogleda. Da je bila sigurnija u sebe. Da se nije nasmejala na neki njegov glup fazon. Da nije preskočila prozor dok je majka spavala da se sa njim sretne. Da mu nije rodila troje rumene a bolešljive dece. Da nije…

Foto: Unsplash.com

Nije imala bezbrižno detinjstvo, ni laku mladost, pa joj život nije dao ni srećne bračne godine. Radila je i rađala, zalivana uvredama i oštrim pogledima. Cela rodbina je znala kad je otera kod majke, ali se ona pravila da je “došla u goste”.

Jednom su ih na nekom slavlju postavili da sede jedno nasuprot drugom. “Da se gledate”, rekla je njegova strina uz zagonetan smešak.

Njoj je bilo i tužno i smešno. Tužno, jer joj je pred polazak toliko uvrnuo ruku da joj je još bridela ispod košulje. Smešno, jer svi ti rođaci misle da su njihove svađe bezazlene, da će se ponovo zaljubiti jedno u drugo nakon celovečernjeg gledanja iznad prasećeg pečenja i kupus salate.

– Čujte, Saro – rekla joj je jednom doktorka – A zašto se Vi ne spakujete i ne odete od njega?

– A gde ću? – nasmešila se.

Ona je živela u svetu u kom je razvod bio sramota, a ne hrabrost. Odrasla je bez oca i nije želela da njena deca bez (kakvog takvog) oca odrastu. Pa je ćutala i trpela.

S vremena na vreme izvadila bi fotografiju iz fioke i gledala je očima ostavljenog deteta i izneverene žene. Život nije bio lep, ali je ljubav ipak postojala u tom jednom uhvaćenom pogledu.

Posle toliko godina svega – Sari je i to bilo dovoljno.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije