Naslovna vijestPraktična Lola

Žena koja mutira

Dan kad sam ošišala svoju nimalo bujnu, a dugu kosu, oslobodila sam se.

Redakcija

Izvor: Minja Marđonović - iserbia.rs

Foto: Irina Polonina / Shutterstock

Nije to bila nikakva skrivena društveno-politička predigra mog feminizma, već istinska spoznaja onoga što želim sebi: za početak kratku, lepršavu i laganu friziru. Da ne moram da mislim gde mi pada dlaka, kuda leti šiška i zašto prezirem frizeraj, pramenove, feniranje i ostale čarolije.

Što bi rek’o jedan tu iz okoline mog kraja: Lepa si, šteta što furaš tu frizuru k’o dečačić. Dečačić? Nisam valjda? Nežna poput dečaka, nikada dovoljno jaka poput muškarca, i zauvek zarobljena u nemogućnostima svoje ženskosti. Dok nesvesno narušavam seksualne fantazije o dugim ženskim grivama, ja ujedno ponižavam zrelu muškost tako što se ošišah k’o desetogodišnji dečak. Sreća moja pa short hair postade must have k’o nikad. Nađoh, vrlo svesno i namerno, svoje argumente u pop kulturi i fashion imperativima. Tako je ovaj komšija gore pobegao glavom bez obzira.

Pa nije dečačić naivan. Fora je u tome što je žena.

Kakav ti je glas, k’o da mutiraš! Eto, opet ja k’o dečačić. K’o da mi je san da porastem, i u muškarca pravog izrastem. Mutacija je promena glasa kod dečaka za vreme polnog sazrevanja. Znači li to da sam polno nezrela? Ili ‘pak momak s komentarom iznad ironično aludira na moj nimalo ženstven glas pod parolom “Šta će ti takav glas, ti si žensko?!”

Očekuje se valjda da ukrotim glasne žice, da spustim ton, da ga malo zabiberim prenemaganjem i kricima nemoći.

Očekuje se da zaćutim, da ne pričam previše, da ne glumim muškarca, da budem žena, da budem mirna, smerna i verna.

Izvor: Irina Polonina / Shutterstock

Mislim, svašta se od žene očekuje i svašta joj se naređuje preko malih i velikih ekrana, online i offline izdanja. Ono što ja tu mogu je da nastavim da volim i negujem svoj nazalni, razboriti i radijski glas. Nije on ni muški, ni ženski, već moj.

Imaš dečačkih hormona, al’ si baš slatka! Evo, izgleda obrnete li me il’ me okrenete ja sam dečačić, u najbolju ruku dečak.

Ah, svete, hoću li ikada postati muškarac? Naravno da neću. Niti želim biti ono što osećam i znam da nisam.

Ne valja kad mlataram rukama, kad vičem i bunim se, kad zadovoljam sopstvene želje i potrebe, kad volim više puta u malo minuta, kad biram, a ne pitam, kad prekidam i raskidam, kad negiram i odbijam…

Zapravo, kada radim sve što rade dečačići, dečaci i muškarci ja ne valjam, ja ne pripadam, ja razbijam i uništavam, ja bogohulim i amoralom odišem.

Koja laž patrijarhalne konsturkcije.

Nisam dečačić al’ sam željna rekonstrukcije!

Pročitaj još

Od iste osobe