Hrabra LolaNaslovna vijest

Solidarnost koja počinje u kuhinji – žene “Las Patronasa”

La Patrona, jedno malo meksičko selo, poslednjih 20 godina je simbol nade za migrante koji – u potrazi za boljim životom – putuju kroz Meksiko na krovu teretnog voza poznatog kao „Zver“ (La Bestia).

Redakcija

Izvor: Maja Kojadinović - iserbia.rs

Foto: La Patrona / Facebook

Sve to je omogućeno zahvaljujući hrabrim ženama iz ovog sela koje su okupljene oko organizacije „Las Patronas“. Uprkos teškim sudbinama (sve su siromašne) ove žene posvetile su svoj život kako bi pomogle onima koji se nalaze gotovo sigurno u težoj situaciji od njihove.

Kako piše Nacionalna geografija (oktobar 2016) prema podacima Ujedinjenih nacija, 2015. godine u svetu je bilo 244 miliona imigranata. Migracije nisu zaobišle ni Meksiko, što je dovelo do potpune krize. Svake godine blizu pola miliona migranata iz Centralne Amerike (pretežno iz Gvatemale, Hondurasa, El Salvadora i Nikaragve) kreću na opasno putovanje kroz istočnu obalu Meksika, kako bi stigli do granice SAD.

Skoro svi beže od ekstremnog nasilja (reketiranje, pretnje, pa i smrt) koje vlada u njihovim zemljama porekla, a kako spadaju u najsiromašnije na svetu, malo ljudi ima novac za plaćanje tranzita. Zato traže najjeftiniji prevoz i godinama je to značilo vožnju na krovovima vagona. Ali to je sve samo ne jednostavan način putovanja, jer pad sa vagona u najmanju ruku može dovesti do gubitka ekstremiteta ili života.

Izvor: JavierGM1 / commons.wikimedia.org

Kao da to nije dovoljno opasno, usput imaju posla sa nasilnim bandama (ali i kondukterima i policajcima) koji ih pljačkaju, siluju, kidnapuju radi trgovine ljudima, pa i organima.

Prema nekim procenama, 80% ljudi je na tzv. „vozu smrti“ napadnuto i opljačkano, 60% žena je silovano, a hiljade kidnapovano.

Migranti su svesni da ih u jednom malom meksičkom selu čekaju prijateljska lica, njihovi anđeli čuvari. Pomažu ih i daju im hranu, ali i smeštaj poslednjih godina. „To nam mnogo pomaže, jer ponekad nemamo ni hranu ni bilo kakav novac da kupimo bilo šta“, rekao je za BBC Oskar, jedan od migranata iz El Salvadora.

Reč je o 15 žena koje čine „Las Patronas“ i koje svakodnevno pripremaju hranu za gladne i izmorene putnike Zveri.

Zaštitinice migranata

„Las Patronas“ je organizacija čija misija prevazilazi humanitarnu pomoć, piše Nensi Landa u svom autorskom tekstu za portal Latinalista, i ističe da su postale simbol otpora protiv sistema koji kriminalizuje migrante, tražeći otvorene granice i pravo na mobilnost.

Njihova kuhinja je na neki način postala politički prostor, gde se može razgovarati o pitanjima koja ih pogađaju, kao što su siromaštvo, migracija i zanemarivanje njihovih prava kao žena u Meksiku.

Izvor: La Patrona / Facebook

Sve je počelo jednog zimskog jutra, u februaru 1995. godine, kada su se dve sestre, Bernarda i Norma Romero Vaskez, vraćale kući iz prodavnice, noseći skroman doručak za celu porodicu. Kod železničkog prelaza su se zaustavile i čekale da voz prođe. Bio je to dan kao svaki drugi. Barem su one tako mislile. A onda su čule kako ih neko doziva. Ugledale su stotine ljudi kako sede na krovovima vagona i u očajanju viču: „Mi smo gladni“. Bilo je to uznemirujuće iskustvo za dve tinejdžerke, koje u tom trenutku nisu bile svesne da će baš ovaj voz zauvek promeniti njihove živote. Bile su zbunjene, ali „nisu imale izbora“ nego da reaguju na ovaj krik za pomoć, pa su im bacile svoj doručak.

Kući su se vratile praznih ruku i ispričale svojoj majci Leonili Vaskez Alvizar šta se dogodilo. Nije se naljutila. Umesto toga, uvidela je da se migranti danima voze bez hrane i vode, pa je odlučila da reši taj problem. Vođena tim mislima i željom da pomogne, Leonila je odlučila da cela njena porodica, iako su i sami bili siromašni, svakodnevno priprema hranu i vodu za migrante. U to vreme bio je to veliki rizik, jer je pomaganje nedokumentovanim migrantima koji se kreću kroz Meksiko bio zločin.

Tako je jedan jednostavan čin ljubaznosti ovih mladih devojaka doveo do formiranja „Las Patronas“, dobrotvorne organizacije koja je proteklih dvadeset i više godina pomogla velikom broju migranata i kojoj je 2013. godine dodeljena najznačajnija nagrada za ljudska prava u Meksiku – Don Sergio Menendez Acero.

Počele su sa oko 30 paketa u kojem su bili pasulj, pirinač i kukuruzne tortilje. Vremenom se broj paketa povećao i sad ih prave na stotine. Kako izgleda jedan njihov dan? Pet ili više žena u kuhinji radi od ranog jutra. Svakog dana kuvaju 20 kilograma pasulja i 20 kilograma pirinča, a pre toga svaku vreću moraju da provere da nema kamenčića. Ostale odlaze u obližnji grad Kordobu radi snabdevanja i donacija.

U početku su kuvale u svojim kućama, ali zahvaljujući njihovom ocu koji im je poklonio zemljište, one sad rade zajedno u velikoj kuhinji. Vremenom su otvorile i prihvatalište za migrante. Vest o njihovom radu se brzo proširila i ljudi su počeli svakodnevno da pomažu. Čak su angažovale i volontere (ima ih i iz celog sveta) koji provode vreme sa migrantima i rade na tome da stvore prijatan ambijent u prihvatalištu kako bi mogli da se osećaju dobrodošlo.

Iako ju je Džon F. Kenedi nazivao „nacijom doseljenika“, u Americi su mišljenja o imigraciji oduvek bila podeljena. Tokom 2016. godine napetost zbog priliva migranata iz Centralne Amerike došla je do usijanja. Američki predsednik Donald Tramp je tokom svoje izborne kampanje držao zapaljive govore o potrebi pooštravanja mera i obećavao izgradnju zida na granici sa Meksikom. Čak je i bivši američki predsednik Barak Obama izražavao zabrinutost u vezi sa velikim brojem ljudi koji prelaze granicu sa Meksikom.

Tako je, na njegovu inicijativu, meksički predsednik Enrike Penja Nijeto 2014. godine pokrenuo program „Južna granica“ („Frontera Sur“). Kada je najavio program rekao je da će to zaštititi migrante od povreda i nasilja. Međutim, on ih je u stvari izložio dodatnim opasnostima.

Sada više policijskih i imigracionih službenika patrolira železnicom s ciljem da spreče ljude da se penju na vozove i to čine pomoću dugih kuka i elektrošokova. Pritom, mašinovođe su povećale brzinu vozova kako bi sprečili migrante da se penju, a neki su iz istog razloga podigli betonske barijere pored pruga.

Izvor: La Patrona / Facebook

Ako je ovaj program u nečemu bio uspešan to je da sprečava ljude da idu vozom uopšte. Ali migranti i dalje putuju. „Broj koji dolazi je isti“, kaže za portal U.S. Catholic Karla Patricija Huarez Penja, koordinatorka prihvatilišta u gradu Apizaco. Samo što sad idu drugim putevima koji su još opasniji (preko planina i reka, kroz džungle). „Program ‘Južna granica’ nije osmišljen da štiti migrante“, kaže za U.S. Catholic jedna od Leonilinih ćerki, Norma: „Oni su i ranije bili u opasnosti, ali sada su još više izloženi kriminalcima, eksploataciji i smrti.“

Uprkos iznuđivanju bandi, neprijateljstva vlasti, vremenskih nepogoda, migranti insistiraju da je put vredan truda. A „Las Patronas“? Iako se suočavaju sa siromaštvom, žene iz „Las Patronasa“ opstaju i nastavljaju da skreću pažnju na surovu realnost migranata, i muškaraca i žena, na svom putu ka zemlji Velikog Getsbija i „američkom snu“ (i na sve one sa sličnim sudbinama širom sveta). Iako znaju da sve manje migranata ide vozom, one i dalje pripremaju hranu za svaki slučaj. Ali od usvajanja programa „Južna granica“, one sad uglavnom brinu o onima koji stignu na drugi način u njihovo skromno selo.

„Dokle god sam živa i dok migracije i dalje postoje, verujem da ću im pomagati“, odlučno naglašava Norma.

Pročitaj još

Od iste osobe