Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Stres je ženskog roda!

Stres. Jeste, proći će. A šta će od svega toga da ostane? Koliko će me promeniti? Koliko će me boleti što nisam više ista?

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

Nedavno sam srela jednu bakicu na putu za pijacu. Ona je išla na pijacu. Ne ja. Ja sam nosila Lazara u kenguru i držala Kalinu za ruku. Na leđima mi je bio ranac, težak kao da smo krenuli na trodnevno kampovanje a ne u šetnju, a u drugoj ruci sam stiskala novčanicu ranije pripremljenu – da kupim đevreke i jogurt. Proaktivno ponašanje jedne mame.

Bakuta mi je išla u susret. Gospodski, jugoslovenski zadovoljna, u jednoj od onih širokih letnjih cvetnih haljina što se kopčaju napred, od grla do ispod kolena. Na glavi je nosila šešir, a pod šeširom bistar pogled i blagi osmeh. U jednoj ruci torba na točkiće, u drugoj novčanik. Nogu pred nogu. Točkić do točkića. Kloparanje tih točkova me ganjalo do kuće. Tek kada sam videla koliko je ona smirena, shvatila sam koliko sam ja uznemirena.

Došla sam samoj sebi kao teretni voz. Vučem i hučem uz brdo. I mislim: ona je sigurno bar pet godina u penziji. Ja teško da ću do penzije stići. Zato što je danas svaki dan borba sa stresom. Iz koje izađeš nasmejan ili legneš u krevet. Pa sutra ponovo. I sve tako dok ne prođe život.

Foto: Dieter de Vroomen / Unsplash.com

Ne znam za vas, ali mene ume opasno da zaboli jednostavnost prošlih vremena. Stegne me u grlu i počne da me davi. Davi. Davi.

Na primer, jugonostalgične predstave o ženi koja nikud ne žuri. O ženi koja kao da je izašla iz „Bazara“. Zna da kuva, zna da hekla, zna da sadi cveće, a kad se obuče izgleda kao balkanska Liz Tejlor. Žena koja ume da pije kafu sama i da uživa u svom društvu. Žena koja drži do sebe i nikad ne nosi plastične providne kese, a u njima đevrek i jogurt. Žena koja ulicom nosi cveće i ceger – jer je toliko tajnovita.

Foto: Sladjana Karvounis / Unsplash.com

Ili  na primer, uzmem da čitam Boru Stankovića, a njegove bolne slike vinograda mi kaplju po srcu. Njegove žene su zarobljene u nekim tuđim prolećima, da cvetaju, mirišu i zru za drugoga. Bolno sporo. Jednostavno i potpuno. Zbog tog vremena koje u njegovim pričama lagano protiče osećam, lepo, kako mi se od suza hvata rđa na unutrašnjim zidovima vitalnih organa. Pojede me čovek.

A u stvari, nije mi krivo nijedno prošlo vreme, no ova veštica što je Stres zovu. (Da, stres je ženskog roda!)

Što te ne ubije, to te ojača – viškom kilograma. Ili manjkom istih. Sve zavisi u kom smeru gubiš kontrolu nad sobom kad te stisnu problemi. Ja sam jedna od onih koji u životu nemaju meru. Ni kad volim, ni kad brinem. Nepopravljivo dobra za druge. Nezaustavljivo loša po sebe.

Tako, kad Stres navrati ujutro na kafu, razbaškari se na mojoj terasi, u mojoj omiljenoj stolici i gleda me pravo u oči, ja se smeškam. Kaže meni moja mama: „I to će proći.“

Jeste. Proći će. A šta će od svega toga da ostane? Koliko će me promeniti? Koliko će da me boli što nisam više ista?

Foto: Samantha Gades / Unsplash.com

Oduvek sam verovala da je sreća pitanje odluke. Odlučiš i gotovo! Zapravo, i jeste tako lako. Samo što u današnje kompleksno i brzo vreme više nije dovoljno da budeš samo srećan. Jer sa srećom u paketu više ne dolazi opuštenost i mir.

Sreća vam je danas kao pomfrit bez kečapa i majoneza. Nema pun ukus.

Poznat vam je taj osećaj? Imate sve, srećni ste, a opet, opet – negde zapinje, steže u grudima, rasteže u glavi. Bojazan, strah, neverica, šta bilo – nešto ti ne da da se opustiš i u toj zasluženoj sreći uživaš. Kažu, stres. A ja kažem stres je ženskog roda – jer nešto tako komplikovano, a tako jednostavno ubojito niko drugi nije mogao da smisli no žena.

Foto: Samantha Gades / Unsplash.com

Ne znam šta je bilo onoj ženi iz „Bazara“ da se pretvori u multikpraktik mašinu, da ceger zameni plastičnim kesama, a igle za heklanje Instagramom. Ne znam da li i ona može da se zaljubi kao neka Stankovićeva ruža i da li ima vremena za suze i dert. Možda se sav sevdah sada preselio na Jutjub, a ašikovanje na Fejsbuk.

Ne znam kad je pomislila da sve što radi mora da uradi brzo, zaboravljajući da u tome uživa. Ne znam zašto sedne „da odmori noge“, a zaboravi da odmori dušu. Ali bih volela da joj kažem: „I to će proći. Al’ dobro, majku mu, što živiš ako nije SKROZ i DO DASKE?“

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije