Radoznala Lola

Transnistrija: Putovanje u državu koja uopšte ne postoji

Pogledajte kako izgleda jedinstveno desetosatno putovanje u državu koja zapravo ne postoji – krenite put Transnistrije i njenog glavnog grada Tiraspola!

Redakcija

Izvor: Jorgos Pavlopulos - gpavlopoulos.com / b92.net

Foto: NatalyaMatveeva / Shutterstock.com

Nisam tačno znao s čime ću se sresti tog dana kada sam prešao reku Dnjestar. Transnistrija ili Pridnjestrovlje je jedna uska traka, stisnuta zmeđu Moldavije i Ukrajne. Samoproklamovala je svoju autonomiju 1992. godine nakon kratkog rata, a nije je priznala nijedna država na svetu.

Stanovnici plaćaju u rubljama, koje nemaju vrednost ni u jednoj drugoj zemlji i ne mogu se razmenjivati nigde van Transinistrije. Za većinu, to je zemlja koja ne postoji.

Glavni grad Tiraspol je udaljen oko 70 kilometara od Kišinjeva. Put prema Transnistriji prolazi kroz delove prekrivene snegom. Ruralni život trenutno ne postoji i putevi su prazni. Samo sporadično prođe tek pokoji automobil, a jedini pratioci na putu su bele kamene ploče sa crvenim završetkom, koje mere kilometražu. Postoji samo jedan drvored sa obe strane puta, a u pozadini pejzaž koji se u belini meša sa horizontom, negde u dubokoj nejasnoći.

Vidi se pustinja, kao da upozorava na ulazak u Transnistriju, a nakon pola vožnje nalazi se čuvar koji traži da pogleda pasoše i konačno, posle prelaska reke Dnjestar nalazi se granica.

Foto: Noval / Shutterstock.com

Jedan tenk mi zaklanja pogled, a oko njega stoje ozbiljni i naoružani vojnici i dva opasna psa. U prvom navratu proveravaju pasoše, u drugom izdaju jednu vrstu vize koja važi 10 sati, a u trećem neki birokratski posao koji ne razumem. Kad god bi došlo do nesporazuma, ljubazni vojnik bi mi dao svoj telefon da upišem tu reč na engleskom kako bi se prevela. Unutar ove kolibe u kojoj sam boravio na granici sve je odisalo socijalizmom, a plakat čekića i srpa visio je sa zida.

Posle petnaestak minuta dobio sam kartu u ruke i izašao na polarnu hladnoću.

“Baš je hladno“, rekoh jednom od naoružanih vojnika koji je potom okrenuo glavu i pištolj ka nebu.

“Danas barem ima malo sunca“, odgovorio mi je.

Tiraspol, grad od 130.000 stanovnika nalazi se blizu granice. Prve zgrade koje možete videti nakon beskrajnog snežnog pejzaža su benzinske pumpe i supermarketi. Postoji jedna velika kompanija, po imenu Sheriff koja očigledno kontroliše čitavu državu– poseduju sve markete u zemlji, televizijsku stanicu, građevinsku firmu, izdavačku kuću, proizvodnju alkoholnih pića, proizvodnju tradicionalnog hleba, mobilnu mrežu i naravno, lokalni fudbalski tim FC Šerif.

Upravo ta kompanija ima i veliki uticaj u lokalnom parlamentu gde njeni članovi poseduju ključne pozicije, dok je njen lider u prošlosti bio optužen za državni udar.

Stigavši u Tirasol prva stvar koju vidim je zgrada Parlamenta i statua Lenjina koja dominira. Iako se ne savetuje slikanje zgrade sa zastavom, jer vas mogu smatrati špijunom, ja sam bio u iskušenju da se slikam. Grad izgleda kao starinska verzija SSSR-a i nije slučajno što svaki stanovnik ove države na pitanje Moldavija ili Rusija, odgovara sa „Rusija“.

Foto: Brendan Howard / Shutterstock.com

Od jedinog čoveka koji je tečno pričao engleski jezik, a radi kao stražar u marketu Šerif, saznao sam da ime Tiraspol potiče od grčke reči „Τύρας“, što je bilo nekadašnje ime za reku Dnjestar i prirodno, “πόλις“ što znači grad.

Mnoge od stambenih zgrada izgledaju brutalistički i u mnogo su gorem stanju od onih u Kišinjevu. Putevi nose imena levičarskih lidera i revolucionara, a veliki bulevari imaju nekoliko metara širine. Kao i u ostatku Moldavije i ovde možemo videti reklamne bilborde na kojima se uglavnom reklamiraju cigarete, ali i poruke o životu u Tiraspolu koje imaju za cilj podizanje svesti.

Iako je sunčan dan, termometar pokazuje mnogo stepeni ispod nule, tako da i nema nešto sveta na ulicama. Uglavnom možete videti decu koja trče po snegu nakon škole ili neku stariju osobu sa kesama iz marketa. Samo kod statue Suborof nalazi se dvadesetak ljudi koji čekaju autobus u Bulevaru Oktobarske revolucije. Iza njih, usamljeni prodavac prodaje svoju robu sedeći na maloj klupi sa nekim predmetima oko sebe. Čini se da ne izaziva previše interesovanja.

I tako dok sam hodao jedna starija žena mi se obrati. Govori samo ruski i nažalost komunikacija je problematična. Onda se sve pretvori u pantomimu. Onda drži ogromnu kuku u ruci i daje je meni: nalazim se u centru Tiraspola, stojim na hladnoći i držim kuku. Oko mene se nekoliko ljudi smeje, a i ja sa njima.

Foto: Brendan Howard / Shutterstock.com

Ono što starica želi jeste da ubacim kuku u kružni slot tako da može da spusti rolentu na svojoj maloj prodavnici. Tada mi uhvati ruke i poče da razgovara sa mnom dve minute na ruskom. Ne mogu reći da li se sve vreme zahvaljuje ili priča o meni. Na kraju, međutim, mi se zahvali i pusti me da idem.

Slučajno sam čuo da su ćaskali na stanici o kafiću „Love“, pa tri sata pre isteka vize poželeo sam da vidim gde je to. Zbog ograničenog vremena na raspolaganju nisam mogao da posetim Kvint destileriju na periferiji koja, kako kažu, pravi jedan od najboljih konjaka na svetu. Sada ću se okušati u kafi.

U Lenjinovoj ulici, u senci ogromne zgrade koja kao da je slika i prilika post-apokaliptičnog sveta nalazi se kafić – dva velika prozora, fasada je zelena i na plafonu su dve gole lutke. Ulazeći gledam da li se ime slaže da enterijerom – neromantičan nameštaj, iskrzane zavese i mali predmeti svuda razbacani.

Konobarica mi donosi kartu pića na engleskom, ali ona ne govori ni reč. Pokažem joj šta želim – fokaću sa pečurkama, a onda ona traži jelo na listi na ruskom. Na kraju joj pokazujem konjak i kada potvrdi porudžbinu predlaže mi još jela. Klimam glavom.

Foto: annva / Shutterstock.com

Četrdeset minuta kasnije nakon što sam popio stvarno odličan konjak, konobarica donosi fokaću i krokete. Hrana je ukusna, baš kao i u ostatku Moldavije. Razmišljam da ako mi ostane vremena uzmem dvadesetčetvoročasovnu vizu i prenoćim u gradu, ali verovatno je kasno jer su službe zatvorene.

Kada sam izašao iz kafića, sunce je zašlo i hladnoća je bila neverovatna. Poslednji prizor u Tiraspolu je bila jedna velika zgrada u Bulevaru Oktobarske revolucije na kojoj je pisalo Kvint na krovu, što bi bio ruski akronim za „božanska vina i pića Tiraspola“.

Malo je ostalo do isteka vize, ali sam želeo da posetim još jedan grad u Transnistriji, Bender. Manji je od Tiraspola, nekoliko kilometara dalje, a glavni simbol grada je jedna impozantna tvrđava. Iz nekog razloga gužva je bila velika, pa čim smo stigli do tvrđave, morali smo da izađemo iz zemlje, te sam je video iz automobila. Šest tornjeva je razdvaja, a krovovi su crveni. Pratim tvrđavu pogledom sve dok se ne izgubi u plavom, popodnevnom nebu.

Saobraćaj se pojačava i dolazi do gužve na granici. Vojnik u maloj kabini koji izgleda kao da se smrtno dosađuje pogledao nam je pasoše nakon čega su usledila dva kilometra rasutih vojnika i kontrolnih punktova.

Onda vidite samo snežne livade. Pejzaž je miran, autobila nema, a Transnistrija ostaje iza nas. Već će uveliko biti mrak dok ne stignem u Kišinjev, a sneg će opet početi da pada.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije