Naslovna vijestPraktična Lola

LOVE. KAO LJUBAV. Kako to da mi pivo prvo padne na pamet…

“Wau… kakav film! Jeste li primetili da …?”, pitam ja sva oduševljena dok izlazimo iz bioskopa.

Redakcija

Izvor: Jelena Spasić

Foto: Ivana Forgo / Shutterstock.com

“Onu scenu kad ceo tim skače iz aviona, a vetar je jak i svi završe gde nisu trebali “, prekida me mlađi sin.

„A kad presreću konvoj, pa Domino kaže Lady Luck, you take over now!“, nadovezuje se stariji.

„Dobro i to, nego mislila sam na …“, pokušavam ja sa smanjenim oduševljenjem, ali me oni i ne slušaju.

„Kad se čuje ona muzika iz horor filmova, a svugde oko Rasela je vatra i strašno je. Skroz sam se naježio.“

„Ipak je najbolje kada ga Džagernat pokida na pola!“, uzvikuje uzbuđeno mlađi.

„CGI fight, pa Kejbl i Dedpul u zatvoru, koplje kroz Dedpulovu glavu…“, nabraja stariji bez daha.

„Aman, deco“, prekidam ih ja sad već potpuno neoduševljena. „Htela sam da vas pitam, na stranu tuče i krvoprolića, da li ste primetili da je ovo zapravo film o ljubavi?“

Duga pauza. A onda usaglašen smeh mojih dečaka. „Kevo, stvarno nemaš pojma. Šta si ti to uopšte gledala?“, pitaju jednoglasno.

Imaju šesnaest i jedanaest godina. I nemaju pojma. Pomislim ja, ali ne kažem ništa. Polako, doći će i mojih pet minuta. Nego, stvarno, šta sam ja to gledala? Mislim – otkud sad da je Deadpool 2 za mene ljubavni film?! Pitanje je da li je i porodični?!

Okay, da se vratimo unazad.

Foto: Ivana Forgo / Shutterstock.com

Mnogo, mnogo godina ranije. Prvi dan škole. Ali ne predškolskog. Tada nije bilo obavezno. Prvi razred. Dobro sam upamtila taj dan. Verujem, i mnogi od vas. Ali ja ne zato što što moji roditelji nisu mogli da me dovedu jer su radili, pa me je povela komšinica čija je ćerka trebala da krene u isti razred kao i ja. I ne zato što smo kasnili, pa smo onako od stida i te skromnosti na koju je radnička klasa bila svikla seli u poslednju klupu do zida iako je i prva bila slobodna. Nego zato što je posle nas ušao jedan stidljiv dečak sa krupnim crnim očima i krupnim crnim loknama. Čvrsto je držao svoju majku za ruku.

Čak i kad su seli u prvu klupu. Meni je jedan njegov pogled bio dovoljan. Da me potpuno zbuni. Da nešto osetim. Ali šta? Šta sam ja sa sedam godina znala o osećanjima? Ili uopšte o bilo čemu? Nije mi bilo od pomoći ništa što sam do tada pročitala u tinejdžerskom časopisu ITD koji su mi krišom od mame davale moje „velike“ komšinice pod izgovorom da me uče da čitam, a zapravo su se tiho kikotale kadgod bih pročitala te strašno smešne reči – poljubac, seks, ljubav … Ja ništa od svega toga nisam razumevala, ali sam nekako podozrevala da to što svaki put kada me Dušan pogleda a meni se usne razvuku u osmeh dok me neka toplina obliva, znači da je u pitanju to nešto nerazumljivo a smešno.

Ljubav.

Prva ljubav. Shvatila sam to kasnije, mnogo kasnije kada su prvi poljupci izgurali svako sećanje na te crne oči i nemirne uvojke. Odatle, sve je išlo svojim prirodnim tokom. Bilo je i malih i velikih ljubavi. I slomljenih srca i neizmerne sreće. I pametovanja i potpunog prepuštanja osećanjima. I dobrih i loših izbora. Jer sve je to život.

A onda brak i deca. I ta ljubav koja te celu obuzme i ne dozvoljava da misliš na bilo šta drugo sem na ta mala bića kojima si ceo svet. A ona tebi još i više. Univerzum. Vreme kao pesak klizi neumitno kroz prste. Ostaneš bez roditelja i shvatiš da je ta prvobitna, iskonska ljubav prema njima zauvek pothranjena u nama, tebi bila nepresušni izvor podrške i sreće. I patiš – tiho, kao i svaka dobra žena, majka, domaćica.

Foto: Ivana Forgo / Shutterstock.com

U tom prođu godine, a da ti i ne primetiš. Sve dok ti tridesetak godina posle prve ljubavi, kolega ne kaže:
„Ma jedva čekam da odem na Lav Fest.“
„Lav Fest? To je nešto kao Beer Fest?“, pitam ja polu-nezainteresovano.
“Ma ne, znaš ono LAAAV”, pokušava on da me asocira. Pa pobogu, oboje smo “englezi”.
“Pa znam”, kažem neasocirana ja, “Lav pivo je u naslovu festivala, oni su sponzori.”

Kolega me pogleda zbunjeno, a možda i sažaljivo: “Love. Kao ljubav.”

LOVE. KAO LJUBAV.

Pogodile me reči kao grom iz vedra neba. Ljubav. A ne pivo. Danima sam se vraćala na taj događaj i razmišljala. Kako to da mi pivo prvo padne na pamet? Ja čak ni ne pijem pivo. Uticaj reklama, tešim se. Ali ja ni televiziju ne gledam. Pa dobro, tu su i radio, bilbordi, prijatelji-pivopije … i dalje se tešim. Ali se i pitam – kako to da mi ljubav nije prva pala na pamet?! Meni koja sam se još u prvom razredu zaljubila u ljubav?!

Gde li sam je sada zaturila?! Možda u ormaru sa uredno složenom odećom? Na polici sa dopola pročitanim knjigama? U fijoci sa bitnim dokumentima i nakitom? Na zidu između dečijih medalja i diploma? Između sredstava za čišćenje? Dopisana na spisku za kupovinu? Između magneta sa putovanja na frižideru? U laptopu, negde između testova, planova i godišnjih izveštaja? Na domalom prstu desne ruke?

Foto: Ivana Forgo / Shutterstock.com

Hmmm… vremenom sam zaboravila i na taj događaj, jer trebalo je skuvati, oprati, kupiti, putovati, proveriti domaći, prepitati, oceniti, putovati, održati priredbu, stručno se usavršavati, prošetati psa, čitati, putovati, pisati … I još mnogo toga što već svi radite, jer … to je život. Onda, jednog dana, odeš u bioskop i Dedpul (pazi kad i njegovo ime počinje na “D”) ti objasni neke, čini mi se, zaboravljene stvari.

Sreća je super-moć. Svi imamo potrebu da pripadamo nekome. Ne možemo stvarno živeti i biti srećni dok ne umremo malo.

Moraš imati srce na pravom mestu. Daj ljubav da bi ti se vratila. Pa da. Nije se ljubav izgubila ili nestala, ona je oduvek bila tu, u meni. Ja sam je samo ćušnula pod otirač, skrajnula malo, jer mi nije bila najbitnija.

Ali ljubav jeste najbitnija. I ona ima mnogo formi. Ona prema samoj sebi dolazi prva. Pa onda sve ostale, ovim ili onim redom, u zavisnosti od godina, potreba, raspoloženja…

“Mama, jedva čekam da idemo na more”, kaže mi nedavno moj skoro-pa-sedamnaestogodišnji sin. Taj isti koji do pre dve nedelje nije hteo ni da čuje za zajedničko letovanje.
“I ja”, odgovaram, ali ne previse radosno. Ipak je to normalno da želi da svi zajedno idemo na more, zar ne?! “Ajmo, lagano da se pakujemo.”

A ljubav? Pa i nju ćemo spakovati. Jer život je beskrajna potraga za srećom. Sreća je toplina. Toplina je ljubav. Život je neprekidna potraga za ljubavlju. I tako u krug, u krug, u krug …

* Poslednji redovi su inspirisani knjigom “Ja sam Akiko”, Stefan Tićmi.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije