Hrabra LolaPraktična Lola

Zažmuri na one koji te vode, dečače moj, kud si pošao lepo si i stigao

Reči su ponekad nedovoljne da opišu osećanja koja se u meni probude kada tu i tamo čujem, vidim, pročitam ili primetim neku osobu koja sme više od onoga što je dozvoljeno.

Redakcija

Izvor: Anja Eraković

Foto: PopTika / Shutterstock.com

U tom trenutku u meni se budi hiljadu uspavanih momenata u kojima je nekom nadmenom, ko je nad mojom glavom mahao zastavicom optužbe, sve pod parolom strogih pravila koja mu daju moć da ograničava i ugnjetava generacije mladih ljudi, trebalo objasniti par stvari.

I da budem iskrena, motivacije za tako nešto nikada niije nedostajalo.

Jedina nevolja u tome svemu bila je što sam „lepo vaspitana“ da prećutim. Pa sam s vremenom naučila da opsujem u sebi, nasmešim se i kulturno odšetam u svoju stranu svemira.

Slušajući godinama stavove o poštovanju prema starijima. Iako poštovanje nosi epitet zasluživanja i nema ama baš nikakve veze sa godinama. Htela ne htela, sve to jednom izgovoreno, a stotinu puta ponovljeno, ušlo je u moju glavu. To je onaj „tako ne treba“ glas za koji se ispostavilo da nikad ne propušta priliku da me u mojoj rođenoj glavi iskritikuje. Toliko je nečuven taj čuveni Frojdov super ego, koji nosi prizvuk nekog povišenog tona iz detinjstva.

Ja nisam rođena poslušna, samo sam prisilno naučena, a taj žar u meni nikada se nije ugasio, samo sam ga dugo skivala. Onda su s godinama moji argumenti postali teži, misli snažnije, reči oštrije. I vrata su počela da se otvaraju.

To je kao kad pronađeš civilizovano oružje protiv necivilizovane prosečnosti. Kada počneš da uviđaš koliko su neke stvari pogrešne, ali imaju dobre ambasadore sa debelim dnevnicima i masnim olovkama, koji ih tako strastveno prenose dalje da se zapitaš za budućnost, kada nas o njenom stvaranju uče oni koji su promašili da stvore sadašnjost vrednu življenja.

Foto: frankie's / Shutterstock.com

Ali ne daj bože da su oni tu nešto pogrešili. Sudbina je odličan način da se opravda gomila loših izbora. A dovođenje toga u pitanje ozbiljan je zločin protiv čovečnosti.

I tu dolazimo do nekog obećanog sveta u kome samo sposobnost određuje granice uspeha. U kome ne trabaš dozvolu, već motiv i želju. I sve je drugo star talenta i afiniteta.

Da ovi, gore pomenuti, nisu podbacili u svom zadatku, danas bi se ove reči odnosile na život u ovoj zemlji. Nažalost, ta strela je promašila svoj cilj, pa ovaj opis više asocira na svet kriminala ili neku daleku obećanu zemlju, koja čeka i maše novčanicama sa više nula. Iza čijih se pozornica kriju rešetke zatvorske ili one sa bauštele, sasvim je svejedno.

U svakom slučaju izbor nam je dat, a gde ćeš više od te daražljivosti. Pobogu, i skomnosti su nas učili, a mi smo kao loši đaci podbacili baš na svakom testu.

Ostaje nam samo da se lupimo po glavi i zahvalimo bogu što smo živi, jer su nas iznedrile lomljive devedesete, a othranile godine tranzicije, pa smo sa tom etiketom ratne dece u tranziciji postali sinonim za nikad goru generaciju, iza koje su ipak došle sve gore i gore. Izgubljene, zbunjene, zaboravljene… čekajući nakoga ko će upaliti svetlo u ovom balkanskom mraku, do koga nikada nije stigla evropska renesansa niti bilo kakvo drugo prosvetljenje.

Dok se otimaju za fotelje i kače lažna obećanja po fasadama nekog boljeg života, sve naše lađe spasa nose samo jednu poruku: „Zažmuri na one koji te vode, dečače moj. Kud si pošao lepo si i stigao.“

 

Napomena: Autorka za sebe navodi da je umjetnica među psiholozima, psihologinja među umjetnicima.

Pročitaj još

Od iste osobe