Radoznala Lola

Djevojke sa albanskih planina prave grudnjake za evropske grudi

Malo ko razmišlja o tome odakle zapravo dolazi ono što nosimo ispod odeće i tako je bilo i sa Elizabet Gauing.

Redakcija

Izvor: BBC / B92

Foto: AbElena / Shutterstock.com

Malo ko razmišlja o tome odakle zapravo dolazi ono što nosimo ispod odeće. Tako je bilo i sa Elizabet Gauing, sve dok nedavno nije posetila fabriku veša koju vode žene u severnoj Albaniji.

Grudnjaci klize sa stola, hrpe gaćica naslagane su u uglu. Jesam li u bordelu? U sobi neke tinejdžerke?

Kada sam došla u Albaniju, upozorili su me da postoji podzemlje u koje lako mogu upasti, ali nisam očekivala ništa nalik ovome. To je prostrano, dobro osvetljeno industrijsko postrojenje u kom 40 radnica prilježno kombinuje intimne detalje kako bi napravile savršeno donje rublje.

Jedan sto je prepun uložaka za korpe grudnjaka. Iz obližnje vreće presipaju se ružičaste rozete koje će se prišiti kao dekoracije. Veliki industrijski kalemi finog belog pamuka okreću se i magle poput uskomešanih misli iznad glava žena nadvijenim nad mašine. Jedna žena proverava gumu na gaćicama na način koji bi se u bilo kom drugom kontekstu smatrao izuzetno neprimerenim.

Ona je jedna od 3.000 ljudi zaposlenih u tekstilnoj industriji u ovom gradu na severu Albanije. Smešten ispod impresivnog ilirskog, zatim rimskog, pa mletačkog dvorca, Skadar ima značajnu literarnu prošlost. Ali uprkos svom visokokulturnom nasleđu i reputaciji intelektualizma koji se širi gradskim bulevarima opasanim drvoredima, trenutno je proizvodnja donjeg veša glavna stvar.

Skadar ima dugu tradiciju snažnog katolicizma i ta kulturna povezanost s Italijom ojačava vezu sa najvećim kupcima u Albaniji.

Mirela, vlasnica fabrike koju posećujem, tečno govori italijanski – zbog bliske, mada katkad i neprijatne, veze između Albanije i njenog suseda sa druge strane Jadrana. Kada je zemlju okupirao Musolini, italijanski je postao zvanični jezik.

Foto: Ungvari Attila / Shutterstock.com

Kasnije, tokom komunističkog perioda u Albaniji, ljudi su krišom tražili radio frekvencije italijanskih stanica kako bi čuli vesti iz sveta, stoga je poznavanje italijanskog predstavljalo kartu za beg.

Na neki način, to je i danas tako. Mirela kaže da italijanska marka za koju ona radi angažuje do šest takozvanih fasona iliti proizvođača plaćenih po učinku, to jest, fabrika poput njene. Njena nije jedina lokalna firma koja ima takve ugovore, a samo ta fabrika godišnje proizvede širom Skadra 16 miliona komada rublja – što je samo po sebi dovoljno da prekrije grudi većine žena u Italiji.

Odjednom postajem neprijatno svesna toga kroz koliko ruku je prošlo moje donje rublje, pa pitam Mirelu malo o ljudima koji rade ovde.

“Devedeset pet odsto su žene”, kaže ona i dodaje uz osmeh: “Muškarci ne mogu da zamisle sebe da rade ovakav posao.”

Više od polovine albanskih fasona vode žene, baš kao i ovu. Mirela ima 43 godine i magistrirala je ekonomiju, a 22 godine je provela u industriji. Nema lepe reči o onima koji ne žele da pokušaju radom da se izvuku iz bede.

“Mi znamo da je ipak bolje kući odneti nešto nego ništa”, insistira ona.

Nalazim se u fabrici izvan uobičajenog radnog vremena, ali proizvodnja se ne zaustavlja. Mirela s ponosom govori o tome kako žene rade i uveče, i u velikoj meri potpomažu ekonomiju – tekstil je drugi izvozni proizvod u zemlji, posle minerala, i albanski fasoni opskrbljuju međunarodne brendove poput Bate ili Zare.

Uprkos tome, dok zurim u luksuzni donji veš koji se proizvodi oko mene, prisećam se da je Oksfam prošle godine Albaniju rangirao kao 149. od 152 zemlje po pitanju socijalnih nejednakosti.

Foto: Iakov Filimonov / shutterstock.com

Plate su male, priznaje Đerđi Đika, predsednik privredne komore. On kaže da je širom Albanije gotovo 76.000 ljudi zaposleno u fason fabrikama i da su to često žene tek pristigle u grad iz planinskih sela u kojima se teško živi. One čine glavnu radnu snagu te industrije.

Mirela tvrdi da je teško naći stalnu radnu snagu, jer mnoge porodice migriraju i žene prate put odevnih predmeta koje su izradile, te odlaze ka blistavim svetlima najvećih evropskih trgovinskih centara.

Plakati tih dalekih rajskih mesta krase zidove njene fabrike, nalik na kulisu za modele odevene u prelepo uklopljeni veš. Ovde je temperatura dovoljno niska da se radnice povijaju iznad mašina u plišanim duksericama tokom moje posete fabrici u decembru – tad je na severu Albanije prilično hladno – ali modeli nikad nisu naježeni, one su večito obasjane suncem.

Skadar leži podno visokih Prokletija i te noći sam digla pogled ka tim albanskim Alpima, početku planinarske mega-staze Via Dinarica koja vodi na sever, sve do Slovenije i EU. Moćan je to krečnjački masiv na kom je sigurno teško obezbediti uslove za život.

Skidam odeću sa sebe s posebnom pažnjom, razmišljajući o devojkama s planina i upornim poslovnim ženama koje nas odevaju, koje grade sopstvene snove, jedan po jedan krhki delić.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije