Lole iz komšilukaNaslovna vijest

Ispraćala sam mamu na razmjenu živih zarobljenika, moleći se da se vratite skupa

Ovo nije lijepa priča. Ova priča boli. Ova priča bi da je osoba krvarilla. Bila bi oguljenih koljena i otečenih očiju.

Piše: Jelena Despot

Foto: ViChizh / Shutterstock.com

Ovo je moja priča. Ova priča sam ja. Počela sam da je pričam rano, nesigurnim rukopisom bilježeći na papire i sveščice koje bih kasnije sakrivala. Pričala sam onda kada je bol bila tolika da me gušila. Pričala sam onda kada sam željela nešto da mu kažem, a nije ga bilo. Kada sam željela da ga pitam, a nije odgovarao. Kada mi je trebala pomoć. Kada sam željela da me zaštiti.

A morala sam sama.

Moja fasada je ružičasta. Ljudi bi vjerovatno gledajući me zaključili kako me u životu ništa nije mnogo mučilo. Moja unutrašnjost je ruinirana, krpljena, rušena, pa ponovo zidana.

Sa devet godina sam naučila da nije dovoljno da nešto dovoljno želiš pa da se i ostvari. Neka djeca su možda željela bicikl ili šarenu tortu za rođendan. Ja sam željela da on uđe na vrata. Ja sam ispraćala mamu na razmjenu živih zarobljenika u sebi moleći se da se vrate skupa nasmijani i veseli, kao da se ništa nije ni desilo. Obećavala sam. Molila. Nadala sam se.

Kada je krenula na razmjene tijela ljudi koje je neko volio, a neko drugi ubio, nadala sam se da se što prije vrati. Da ne nađe. Da ne ubije nadu da su život i moja želja jači od smrti. Ponekad je išla vozom, ponekad sama, ponekad u društvu, tražeći ostatke njega kojeg je voljela. Ni ne mogu da zamislim tu količinu traume. Našla ga je. Prepoznala. Našla je burmu, i poznatu trenerku. Našla je tugu za nas. Našla je valjda i mir za sebe, koliko god to apsurdno bilo.

Ja sam „našla“ neki novi život. Ili je on našao mene…

Moj život od tog dana više nikada nije bio potpuno ispunjen. Od tog dana više nikada nisam bila istinski srećna. Bila sam povrijeđena, ljuta, bijesna, tužna. U pubertetu sam ih mrzila jer nisu pobjegli. Da jesu, možda bismo se zajedno sada sunčali na obalama Australije ili slali evre iz Njemačke. Ali nisu.

Foto: ViChizh / Shutterstock.com

Osnovnu školu sam završila sa svim peticama. Nekako sam smatrala da to dugujem njemu. Na dodjeli Vukove diplome je bila mama. Morala je da mijenja smjene, da moli, ali je došla. Trudila se da ne bude emotivna, vjerujem da joj je bilo teško. Moja Vukova i ja smo kasnije na pločicama iza zaključanih vrata WC-a plakali jer te nije bilo da ti pokažem.

Kada sam birala srednju školu htjela sam te pitati šta misliš. Pitala sam. Nisi odgovarao. Promašila sam. Opet, pronašla sam snagu u sebi da se trudim. Da učim sve ono što me nije zanimalo. Bila sam dobra. Sa šesnaest više nisam mogla da se borim sa svim tugama, srećama i nesrećama, sa činjenicom da te i dalje nema. Da ne govoriš. Da te već svi pomalo zaboravljaju. Petnaest dana nisam išla u školu, a da niko nije znao. Mama mi je tada udarila najjači šamar, a ja se nisam bunila. Znala sam da sam zaslužila i gore.

Baka je, kao i obično, bila tu na mojoj strani, i kada nije trebalo. Bilo me je toliko sramota zbog tebe. Razočarala sam te. Znala sam. Od siline šamara krv mi je potekla iz nosa a ja se nisam trudila ni da je obrišem. Nisu oni znali šta ja sve nosim u sebi i koliko me boli da se pretvaram da je sve kul. JER NIŠTA NIJE BILO.

Popravila sam sve. Obećala da neću više. Završila i tu školu negdje među najboljima. Na maturskom ispitu iz srpskog sam pisala o tebi. Plakali su. I ja sam.

Otišla sam na groblje, sjedila na klupi, pitala te opet šta misliš o žurnalistici. Ćutao si. Ja sam opet plakala. Željela sam da te pitam kakav je studentski život. Kako je tebi bilo tamo u Rijeci. Kakav je život u studentskom domu. Je li strašan prijemni. Kako da pobijedim stres i tremu. Ćutao si. Čuo se samo šum lišća i moj uzdah. Došla sam biciklom. Sjetila sam se kako si svoj sportski bicikl nadogradio kako bih ja mogla da sjednem iza. Tada smo bili nepobjedivi. Dok sam se čvrsto držala za tvoja leđa. Sada nisam imala iza koga da se sakrijem.

Kada sam prošla kao treća na rang listi, bila sam ekstremno ponosna. Opet smo to ti i ja proslavili uz suze iza zatvorenih vrata sobe.

I hiljadu puta nakon toga.

Foto: ViChizh / Shutterstock.com

Prva noć u domu je bila traumatična. Na prvom ispitu sam „pala“. Drugu godinu sam obnovila. Nekako sam se umorila od tuđih očekivanja da budem najbolja. Izlazila sam i previše. Pušila sam dvije kutije cigareta dnevno. Znala sam da bi se ljutio. Željela sam da dođeš i da mi zabraniš!

Završila sam. Govorili su lijepo o meni, a meni se srce slamalo što nisi tu. Moja diploma je bila prva u našoj porodici nakon tvoje. Tvoju smo, pakujući se, ponijeli sa sobom, nadajući se da ćeš se vratiti. I nosili smo je i onda kada smo bili ubjeđeni da više nećeš. Ona me gledala kao vječiti podsjetnik da i ja mogu. Da moram.

Prvi posao sam pronašla sama, dok sam još studirala. Nije te bilo da te pitam šta misliš. Nije te bilo da mi kažeš da je to samo posao i da ne brinem toliko.

Njega sam poslije nekoliko mjeseci dovela na groblje da se „upoznate“. Nisi mi rekao šta misliš, ali nekako mislim da bi ti se dopao. Ja sam plakala, a njemu je bilo neprijatno. On ne plače. On svoje emocije duboko zakopava, a njegove rane su možda i dublje od mojih. Našli smo se, tako oštećeni i povrijeđeni od života, da pridržavamo jedno drugo. Ponekad ne razumije kako me sve boli. Ponekad ga nervira moja osjetljivost, a ponekad sam sigurna da razumije da je ovo previše rana za jedno živo biće.

Prije nekoliko dana došli smo opet. Došla sam da ti kažem da smo predali dokumentaciju za kredit za naš prvi stan. Izabrali smo ga brzo. Nije te bilo da te zamolim da izmjeriš zidove, provjeriš vrata, vidiš kakva je stolarija.

Ali, već sam navikla da te nema.

Opet sam plakala, a on je nešto petljao oko svijeća. Kupila sam ti ružu, kao i obično. Živu, jer ti za mene nikada nećeš biti plastični cvijet koji se nosi mrtvima.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije