Naslovna vijestRadoznala Lola

SLATKO OD DUNJA: Zašto nas lažu?

,,Zašto nas lažu?” – pomislila sam jutros posle slučajnog naleta na citat koji me je toliko razljutio da me je odmah razbudio.

Redakcija

Izvor: Dunja Petković - portalmladi.com

Foto: Everett Collection - Shutterstock.com

,,Jednog dana ćeš se probuditi, biće nedelja oko podneva, pićeš kafu i ješćeš palačinke sa ljubavlju svog života. I sve će biti okej’’, prim.prev.

Znači, ako se jednog dana ne probudim posle burne noći ispunjene seksom sa nekim frajerom koji će kao da bude ljubav mog života i ako to jutro ne pijemo kafu i ne jedemo palačinke (gde nađe palačinke, kajgana je sasvim okej takođe) neće ništa da bude okej.

Kapiram. Današnje društvo nas forsira da razmišljamo na taj način; da ako nemamo nekog ko na nas gleda sa seksualnim fantazijama i koga možemo da zovemo dečko/devojka, mi nikad nećemo biti srećni i ispunjeni. Ništa neće da bude okej. Ništa neće da bude kako treba.

Zašto nas lažu?

Zašto nam ne kažu da ljubav, u bilo kakvom obliku od bilo koje vrste osoba i pola, je isto tako jednaka onoj o kojoj svi pričaju?

Zašto nam ne objasne kako to da i ljubavnike i prijatelje biramo, pa nekako uvek duže opstanemo sa prijateljima? Zašto nam ne objasne da smo sasvim normalni i da možemo da budemo srećni i bez svoje druge polovine?

Foto: Everett Collection / SHutterstock.com

Zašto nam uopšte nameću izraz ,,druga/lepša polovina’’??! Je l’ to znači da mi sami nismo dovoljni? Jesmo li mi makaze? Možemo li kao samostalne jedinke da budemo poštovani, voljeni i ispravni ljudi?

Zašto nam pričaju priče o ljubavima na prvi pogled, romantičnim šetnjama, poklonima, putovanjima?

Zašto se gadimo ljubavi osim ako nije ona koja može da nas jebe?

Problem je, jer su nas naučili kako da volimo, kako da pružamo, kako da učinimo ljude srećnima. Niko nas nije naučio kako da prihvatamo ljubav, kako da dajemo i kako da se osetimo kad smo voljeni.

Pričali su velike priče o velikim ljubavima, a zaboravili su da pomenu da je ljubavnik i prijatelj, takođe.

Što nam ne pričaju priče o:

  • porukama kad stigneš kući;
  • bleji bez para jer prijatelj nije dobro;
  • o roditeljima koji vole svoju decu i odriču se snova i želja zarad njih;
  • o ćutanju i kafama i cigarama i nekoj mirnoj muzici u pozadini, jer nema veze gde ste, važno je da se ste zajedno;
  • o parama koje su pozajmljene i koje će se vratiti kad se bude moglo;
  • o izlascima iako bi radije ostao u svom brlogu i gledao romantičan film, ali ekipi se ide, a ekipa nije bez tebe.

Foto: Everett Collection / Shutterstock.com

E, o tome je trebalo da nam pričaju! O pripadnosti. O jedan za sve, svi za jednog. O ljubavi u tom obliku. Takva ljubav je sveprisutna, jer na toj pažnji se posebno radi. Znate zašto? Jer takva ljubav ne traži ništa osim ljubavi. To je ono najčistije podržavanje i sreća i zato je trebalo da nam pričaju o tome.

Možda bismo tad bili srećni, kad sedimo u istom kafiću sa ekipom i pijemo isto pivo na istom mestu. Bili bismo srećni, jer bi nam rekli da je to najvažnije. Imati koga da voliš, a da ne tražiš išta za uzvrat.

Ne bih volela da se probudim sa četres godina i da budem mehanički obrađena osoba sa automatskim osmehom naučenim godinama unazad. Ne bih volela da uradim nešto jer se od mene očekuje, a pogotovo ne bih volela da me neko voli rutinski, naučeno, isprogramirano. Ljubav nije u priručniku. Nema fotke kako se sklapa. Samo je dobiješ ili daš. Onako svojski, onako pečatirano.

Zato bih ja želela da se jednog dana probudim i da osetim da me neko voli i podržava bez ikakvog razloga, samo jer je odlučio da mu prijam i zato što sam car.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije