Radoznala Lola

Da li je “Handmaid's Tale” feministička distopija ili svedočanstvo vremena?

Na jednom pustom ostrvu, tri sestre rastu u izolaciji, sakrivene od epidemije od koje se žene razbolevaju. Da bi se zaštitile od toksina koje muškarci prenose ženama, sestre prolaze kroz rituale pročišćavanja koji uključuju simuliranje davljenja i izlaganje ekstremnoj toploti i hladnoći. Iznad svega, naučene su da izbegavaju kontakt sa muškarcima.

Redakcija

Izvor: Alexandra Alter - The New York Times / Nedeljnik

Foto: YouTube Screenshot

To je jeziva premisa debi romana Sofi Makintoš “The Water Cure”, priče koja deluje podjednako futuristički i zastrašujuće poznato, a potekla je iz jednostavnog, zlokobnog pitanja: šta bi bilo ako bi muškarci bukvalno bili toksični?

“The Water Cure” je deo talasa distopijske fikcije fokusirane na žene, dela koja postavljaju neprijatna pitanja o uvek prisutnoj rodnoj nejednakosti, mizoginiji i nasilju nad ženama, eroziji reproduktivnih prava i ekstremnim posledicama institucionalizacije seksizma.

Za Makintošovu, ova pitanja nisu apstraktna.

“Radeći na ideji toksičnog patrijarhata, odlučila sam da taj toksin bude solidniji i fizički se manifestuje jer ponekad tako i deluje”, rekla je Sofi Makintoš, koja živi u Londonu. “Mislila sam da nema potrebe da izmislim neku katastrofu, jer se ona već dešava.”

Novi kanon feminističke distopijske literature – koji uključuje, kako dela novih autorki poput Makintošove i Naomi Alderman, tako i dela proslavljenih veteranki poput Luize Erdič i Džojs Kerol Outs – odražava sve veću preokupiranost pisaca statusom ženskih prava i strahom da je napredak ka rodnoj jednakosti zastao ili je čak i nazadovao.

Mnoge od tih novih distopijskih priča se odvijaju u budućnosti, ali kanališu bes i anksioznost sadašnjosti, gde muškarci i žene pokušavaju da prihvate promenu rodnih uloga i neprijatnu ostavštinu pokreta #MeToo. Priče se pojavljuju u ključnom trenutku kada se rekordni broj žena kandiduje za neko mesto u američkoj administraciji i kada sve više žena javno govori protiv seksualnog zlostavljanja i napada.

Istovremeno, čitaoci gutaju i klasike žanra koji su u današnjoj političkoj klimi dobili novi značaj. “Sluškinjina priča” Margaret Atvud iz 1985. je roman smešten u futurističku teokratsku državu gde se žene koriste kao reproduktivni robovi i prodat je u više od 3,5 miliona primeraka u SAD od 2017. kada se pojavila istoimena, nagrađivana TV serija. Roman je ukupno prodat u preko pet miliona primeraka.

Foto: Chris Allan / Shutterstock.com

Distopija Atvudove je inspirisala pravi politički aktivizam sa aktivistkinjama obučenim kao služavke sa crvenim plaštovima i belim kapicama koje su se okupljale širom Amerike kako bi protestovale protiv politike restrikcije ženskih prva na abortus i zdravstvenu negu. U septembru, grupa u crveno obučenih žena protestovala je ispred američkog Senata tokom saslušanja Breta Kavanoa koji je postao sudija Vrhovnog suda i pored optužbi za seksualni napad.

“Trenutak u kome smo užasavajući je za mnoge žene i priča Margaret Atvud zaista odražava taj strah neverovatno dobro”, rekla je Lori Lodes, savetnica liberalne grupe “Demand Justice”.

Dok autorke sa Zapada koriste distopiju kako bi istražile šta bi se dogodilo ako bi se teško izvojevana ravnopravnost žena izgubila, neki autori sa Bliskog istoka i iz Azije koriste distopijsku fikciju kako bi naglasili opresiju nad ženama u regionu.

Novi roman pakistanske autorke Bine Šah “Before She Sleeps” dešava se u autokratskoj jugozapadnoj azijskoj državi posle nuklearnog rata koji je izazvao genetsku mutaciju zbog koje su od raka grlića materice umrli milioni žena. Žene su primorane da se udaju za više muškaraca i da koriste lekove za plodnost zbog kojih rađaju trojke i četvorke.

“U patrijarhalnom društvu, žene će uvek biti gubitnici”, rekla je ona. “Ono što se sada dešava u Saudijskoj Arabiji, Pakistanu i Avganistanu gore je od onoga što se dešava u ‘Sluškinjinoj priči’.”

Pročitaj još

Od iste osobe