Praktična Lola

Još čekam da porastem za ono što sam za sebe poželjela

Šta ste vi željeli da budete kad porastete?
Da li ste bili dovoljno srećni da ste danas ono o čemu ste maštali?

Piše: Jelena Despot

Foto: pixabay.com

Na prva pitanja tog tipa kada sam bila tek dijete sam odgovarala ponosno da želim biti direktor. Bila sam suviše mala da bih znala da direktor nije zanimanje a dovoljno velika da mislim da je to neko jako bitno „zanimanje“.

Kasnije kada se naš život istumbao na više načina, nisam ni razmišljala o tome šta konkretno želim da budem kada porastem, već sam samo željela da budem srećna ne razmišljajući o tome šta će me do tog osjećaja i dovesti. Željela sam samo da nestane tuga.

Kako je vrijeme prolazilo, a ja odrastala, tuga se nije smanjivala, ali sam naučila kako da ona i ja živimo zajedno. Da je nekad odgurnem, da se ponekad zagrlimo. Naučila sam da ne moram svaku nedjelju da dočekam na groblju i da je čak u redu da budem srećna iako on nije tu. Naučila sam da nekad nedjeljni ručak učinim malo manje sivim i da umjesto odlaska na groblje, doručkujem, i da to bude u redu. Naučila sam da tate nema, da sam ja jedna od hiljadu tih, i da sve moje suze, tuge, ljutnje i nezadovoljstva to neće promijeniti. Naučila sam da živim.

Željela sam mnogo od života. Želim i dalje.

Foto: frankie's / Shutterstock.com

Željela sam uzbudljiv život, prepun avanture i nikako radno vrijeme koje svakog dana podrazumjeva obavljanje istih mehaničkih zadataka. Gle čuda, upravo je to ono čime se već godinama bavim. Pisanje i blog su moj bijeg od dosadne, isprogramirane radne svakodnevice u kojoj nemam nikakvog uzbuđenja. Na sreću, moj današnji posao sa neobično kraćim radnim vremenom i slobodnim vikendima mi ostavlja dovoljno prostora da ja i dalje budem ja.

A ja sam toliko komplikovana da ni samoj sebi najčešće nisam jasna.

Ne znam koji je bio trenutak kada sam priznala sebi da bih voljela da budem pisac. Možda onaj kada sam shvatila da sve ono što želim da kažem, a ponekad ne mogu, mogu da zapišem. Možda onda kada sam shvatila koliku moć imaju riječi koje ostaju zauvijek, možda onda kada su knjige bila jedina utjeha u danima kada je stvarni svijet bio pretežak za življenje. Možda onda kada sam poželjela da živim zauvijek kao Despot kako bi kroz mene živio i on.

Nisam još pisac. Nisam još ni dovoljno vješt zapisivač svega onoga što hoću da kažem. Nisam sigurna ni da li ću ikada biti, ali želim. Želim da jednog dana kada odem, ostanem barem jedna priča među koricama neke knjige koju sam napisala ja. Napisaću je. Dovoljno sam realna da znam da me to po automatizmu neće načiniti piscem. Dovoljno to želim da mi nije ni važno.

Niko te ne uči kako se bude pisac. Ne postoji škola koja će ti reći kako da riječi sklapaš u rečenice i koju priču i kako treba da ispričaš. S tim se valjda rodiš.

Nijedna plata, nijedan poslovni uspjeh, nijedan uspješno završeni poslovni zadatak meni ne pričinjavaju ni u pola toliko sreće kao kada napišem priču koja se i meni samoj dopada. Kada vidim da se i ljudima dopada. Kada vidim da su se ljudi pronašli. Kada shvatim da su osjetili da sam neke od njih pisala plačući, pa je i moja priča plačljiva. Tada mi je najživlja a sa njom sam živa i ja.

Foto: frankie's / Shutterstock.com

Ne očekujem da to ljudi mogu razumijeti. Ne očekujem da svi ljudi jednako reaguju na hipersenzitivnost. Ne očekujem ni da me svi ljudi vole. Kroz godine razno-raznih piskaranja sam naučila da me to ne boli.

Prije nekoliko sedmica su me optužili u komentarima da sam wanna be pisac i bloger. Jedino pisanje u mom životu nije bila laž. Jedino tu nisam umjela da odglumim. Jedino sam tu uvijek pokazala sve ono što imam u sebi. Razumijem da ljude ponekad uvrijedi ono što imam da kažem, pa osjete potrebu da uzvrate. Razumijem, i konačno me to ne boli.

Kada nešto radite srcem, onda vas je najlakše povrijediti. Kada volite ono što radite, onda je ono vaša slaba tačka.

Nisam još dovoljno porasla da budem ono što sam za sebe poželjela bez ikakvog rezervnog plana na koji se mogu osloniti. Nisam još dovoljno hrabra da kažem sebi da sam porasla.

I pomalo boli kada nemate petlje da živite svoj san već se sakrivate iza racionalizma. Pomalo je i glupo jer život nema reprizu, a mi vrlo pretenciozno mislimo da imamo vremena zaboravljajući da mi nismo kreatori dužine svog postojanja.

Nadam se da ste vi dovoljno hrabri da živite svoje snove.

Ja još čekam da porastem.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije