Zabavna Lola

Upoznajte Space Trotter-ku Maju

Od fudbala do svemirske geodezije, put je bio dug i izuzetno zanimljiv.

Razgovarala: Nataša Bursać

Foto: Privata arhiva

Maja Orihan je hodajuća inspiracija. A kad smo kod hoda, njen je vodi kroz čitavu planetu. Ali i dalje, sve do svemira. Njezino šarenoliko interesovanje, u čijem je fokusu upravo njena struka – geodezija, rezultuje jednim hrabrim i odlučnim životnim putem. A kako je sve teklo, kako je zbilja došla do geodezije, i to one svemirske, a preko ljubavi prema fudbalu i upoznavanju ljudi i mjesta, otkriva nam sama Maja, jednu po jednu avanturu, priču i fotografiju.

Lola: O čemu si maštala kada si bila mala, šta si htjela postati kada porasteš?

Maja: U najranijem detinjstvu jedino što me je privlačilo bile su lopta, ulica i fudbal. Kasnije sam pohađala različite sekcije i podjednako dobro se snalazila u njima, međutim želja da postanem fudbaler me je držala sve do polovine srednje škole. Nažalost ili na sreću, ta želja mi se nije ostvarila.

Lola: Kako si se odlučila za geodeziju? Kakva si očekivanja imala od te profesije, i da li su ispunjena, ili možda čak i prevaziđena? I kada se javlja interesovanje za svemirsku geodeziju? Šta te privuklo ka nebeskom prostranstvu?

Maja: Geodetski smer sam odlučila da upišem odmah nakon osnovne škole zbog toga što je to bilo vrlo deficitarno zanimanje u to vreme u našoj državi. Zanimanje nije toliko popularno i uobičajeno što je mene takođe tada privlačilo. Geodezija se može primeniti u vrlo interesantnim oblastima koje sam ja počela da otkrivam tek na studijama. Upravo na stručnom usavršavanju u Brazilu, nakon diplomskih studija, sam se prvi put susrela sa svemirskom geodezijom, počela da je izučavam i bavim se konkretnije tom oblašću. Kasnije sam nastavila na istraživanju na master studijama u Beču i do sada ostala u toj oblasti. Svemirska geodezija me je privukla zbog ranijeg interesovanja za astronomiju, tako da je to donekle bilo spajanje lepog i korisnog.

Foto: Privatna arhiva

Lola: Kako se rodila ljubav prema putovanju? Kada te je zakačio taj “travel bug”? 

Maja:  Vanškolske aktivnosti i hobiji, a kasnije neformalno obrazovanje i interesovanje u različitim oblastima su zaslužne za većinu mojih ostvarenih putovanja. Mogućnost usavršavanja u oblasti koju sam izučavala sam pronašla u studentskim organizacijama koje organizuju stručne prakse koje su mi omogućile plaćeni boravak na različitim krajevima sveta, predstavljanje naučnog rada i rezultata, su pronalazili put do drugih fakulteta u drugim mestima i državama, a kulturne razmene i poslovi za mlade, do izučavanja drugih jezika kako bi se bolje sporazumeli i olakšali boravak u stranoj zemlji. Tako se godinama broj pečata u pasošu povećavao, kontakti su se množili, a strani jezici ostali kao dokaz da se najvažnije i najlepše stvari govore isto na svim jezicima.

Sada, kada pogleda iza sebe i shvati da je posjetila 55 zemalja i savladala nekoliko stranih jezika, može sa sigurnošću reći da joj je to životna škola, i da je naučila da živi. A svoje životno znanje i kofer može da nosi svuda sa sobom.

Foto: Privatna arhiva

Lola: Kakve osobine po tebi trebaju da krase jednog svjetskog putnika?

Svetski putnik bi trebao biti spreman da iskusi nove stvari, upozna nove ljude, hranu, mesta, da ima avanturistički duh, da je spontan, fleksibilan, empatičan, radoznao i da želi da uči, da bude spreman na promene koje će menjati njega, a pomoću kojih će on menjati svet.

Lola: Kako se spremaš za putovanje, i pri tom ne mislim na pakovanje kofera, i da li uopšte možeš da se spremiš na to šta te čeka kada ideš, recimo, na drugi kontinent?

Maja: Priprema zavisi od destinacije i načina putovanja. U poslednje vreme organizujem osnovne stvari a ostalo je prepuštanje situacijama, raspoloženju, događajima… Trudim se da ne razmišljam o mestu gde idem da ne bih stvorila očekivanja već uživam u iznenađenjima i nepredviđenim situacijama.

Foto: Privatna arhiva

Lola: Šta si naučila o sebi tokom svojih putovanja, a šta o ljudima? Šta je to što je univerzalno svim ljudima, bez obzira na to gdje žive i pod kojim uslovima? I da li postoje neke predrasude koje si imala o pojedinim mjestima i ljudima, ali si samu sebe razuvjerila?

Maja: Istraživanje sveta i širenje svesti o našoj okolini, o svetu oko nas i našem mestu u njemu, utiče na naš način razmišljanja, gledanja na stvarnost i pomera granice. Veoma je važno da svaki čovek kroz ogledalo prostranstava novih država upozna različite kulture, ljude i njihovu tradiciju, jezik, običaje, muziku, a najvažnije od svega, da upozna sebe. Kada poštujemo različitosti i od njih pravimo mostove, a ne prepreke, postajemo bolji ljudi! Za mene, upoznavanje ljudi različite životne dobi, druženje sa ljudima kojima maternji jezik nije isti kao moj, ljudi različitih socijalnih klasa, druge boje kože, drugacijeg zanimanja… predstavlja način na koji mi možemo videti i spoznati svet. Na taj način rastemo. Danas su mnoge kulture i njihovo poznavanje osuđene na predrasude koje se o njima prenose. Trudim se da na svakom novom mestu stičem iskustvo i mišljenje na osnovu doživljenog a ne na osnovu onog što sam možda čula. Putovanja su škola koju niko ne može da vam prepriča, nacrta ili objasni i kao takva vam ne donose ništa materijalno a ono što donose ionako novcem ne može da se plati.

Foto: Privatna arhiva

Lola: Šta te pokreće i inspiriše? I šta ti uvijek ukrade pogled i srce?

Maja: Pokreće me sloboda da se vidi više, da se nauči više, da se bude više, da se doživi više i šansa da se bude deo nečeg većeg za neko veće dobro. Poglede mi ukradu priroda i prirodne lepote koje kao da ne pripadaju ovom svetu, ali najviše neki tuđi pogledi, često neke tužne oči, ruke koje traže i prazni džepovi, potpuno drugačiji život koji se odvija paralelno sa našim u potpuno drugačijim uslovima. Pogled se uvek odbije i vrati uvećan za neko novo iskustvo, obogaćen novim emocijama i osećanjima koja napune srce.

Naglašava i da je živjeti bezbjedno jako opasno i da, kada smo ušuškani u svoje udobne svakodnevnice uskraćujemo sebi spoznaju šta sve možemo kada moramo.

Lola: Kako se nosiš sa rastancima? Od ljudi, ali i od mjesta.

Maja: Verovala sam da se rastanci uvežbavaju i da se vremenom lakše podnose. Shvatila sam da broj rastanaka nema veze sa time, i da mi uvek teško padaju. Trudim se da rastanke posmatram kao nešto što se mora desiti da bi se ponovo sastali.

Foto: Privatna arhiva

Lola: Kako uspijevaš upiti svaku avanturu i upamtiti je u potpunosti?

Maja: Na svakom putovanju su sa mnom moje kamere koje su zaslužne za foto memorije koje izdvoje trenutak iz realnosti i spakuju ga u dugogodišnje uspomene. Na putovanjima, kroz mirise, ukuse, upijamo lokalno, pamtimo prodavnice kafe, ulice, nove pesme, pečate u pasošu ali ljude više od svega. Ljudi su živa memorija. Različiti ljudi sa različitim pričama, bojom očiju, jezikom kojim govore i načinom na koji se krste, ljudi koji se glasnije smeju, mali junaci velikih priča, majstori za frule, plemena čijim životima još uvek upravljaju izlasci i zalasci sunca, prošire onaj maleni prostor u grudima i naprave ne svetskog putnika koji obilazi svet, već čoveka u kome čitav svet stanuje. Kroz razgovore sa njima naše priče žive I pričaju. Pričaju u Brazilu, u Izraelu i Vijetnamu. Pričaju na španskom na svahili jeziku i na portugalskom.

Foto: Privatna arhiva

Lola: Koja ti je neostvarena želja, gdje želiš uskoro da otputuješ, i sa koji ciljem? I šta je tvoj naredni poslovni potez ili izazov? 

Maja: Neostvarena želja je Nepal, ekspedicija na bazni kamp Everesta. A cilj? Svako putovanje nas uči, a Himalaji su velika škola pogotovo za one koji imaju hrabrosti da uče i da se menjaju.
Što se tiče poslovnog izazova, svakako je posvećivanje doktorskim studijama i istraživačkom radu u oblasti geodezije.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije