Moj srednji sin je u višim razredima osnovne škole imao razrednu koja će i njemu i meni verovatno zauvek ostati u pamćenju. Sitna, plaha, razigranih očiju, uvek nasmejana.
Nevjerovatna je sudbina aktera naredne priče.
Svi me nerviraju, svi su nervozni i sebični. Verovatno i ja nerviram sve ostale.
A onda se dogodi nešto što te trgne, nešto što te bogovski trgne i natera te da se zapitaš ko si, šta je sve ovo oko tebe i kako si tu dospeo…
Ne zovite nas žene, majke, kraljice, lavice, heroine.
Iako shvatam da roditelji u Srbiji imaju zaista mnogo novčanih izdataka, za “besplatno obrazovanje”, smatram i da mnogi dižu nepotrebnu tenziju u kući, brinući i o manje bitnim, ali i nebitnim stvarima.
Početak nove školske godine uvijek je bio poseban dogođaj u životu djece, ali i roditelja. U svima nama septembar budi neke posebne emocije.
Izlazim iz stana neki dan.
Moji susjedi prije nekoliko mjeseci dobili su bebu.
Ne čujem njezin plač u stanu.
Deca ne rade ono što im kažemo, već ono što mi radimo.
Da, srećna sam što ga imam, ali to što on radi ono što otac i muž svakako treba da radi nije glavni razlog.
Roditeljstvo se nikad više nije idealizovalo.
