Jer da znaju, drugačije bi postupili. Tako nekako ja to vidim. Jer mi je lakše tako. Gde bi’ stigla kad bi’ analizirala svaki njihov pokret, pogled, gestu i sjebavala se zbog svega.
Nisam previše od njih naučila, ali ne zameram. Jer, kako rekoh, kud bi’ stigla da im zameram!
Sama samcijata (da, samcijata), ali u saradnji sa životom sam naučila:
da ljude ne procenjujem prema tome kako se zovu, prezivaju i odakle su
da nije to sve tako kako se čini, da pozadina priča jednu drugu priču, najčešće istinitu
da ljude ne zanimaju moji problemi i da nemam ništa od kuknjave
da sa svakim i uvek treba da koristim kondom, bez obzira koliko tog nekog volim, ne volim, znam ili ne znam
da ako ostanem trudna, isključivo i samo ja snosim posledice, niko drugi, treći i peti
da mogu da slušam i Seku i Cecu i Rundeka i sevdalinke, a da me baš briga šta o tome misle Mara, Pero i Đoko
da je Miroslav Ilić bio u pravu i da nije život jedna žena, ali ni jedan muškarac
da može da mi se sviđa više osoba istovremeno i da niko za to nije kriv
da mogu da budem sa više osoba istovremeno i da je to potpuno u redu
da imam pravo da se predomislim šta god da je u pitanju
da mogu da imam dlake na nogama i pazuhu i da živim normalno s tim
da ne verujem u monogamiju
da kad komšija Mlađo tuče komšinicu Gocu – mene se to itekako tiče i treba da zovem policiju, baš kao i kad komšinica Goca piči klince (jer ne može Mlađu, jači je od nje)
da je brak slovo na papiru i ne znači ništa osim komplikacije kad se treba razjebat
da se ljudi preko noći mogu povampiriti kada se dočepaju/kako bi se dočepali love
da se na ginekološki i stomatološki pregled ide redovno, bez iznimke i bez pogovora – minimalno jednom godišnje
da ne verujem svakom, jer su ljudi jako često lažljiva stoka
da nisu sva deca lepa, jebiga
da je važnije šta jedem nego šta oblačim
da imam pravo na grešku
da treba da pohvalim osobu kada napravi nešto što smatram super radnjom, kao i da popljujem ako radi sranja
da je meni lakše ako prihvatim da se matori konji ne menjaju pod stare dane
da se svet ne vrti oko mene i mojih pizdarija
da je ok osećati strah, ali i znati kako njime upravljati
da se ne vezujem za stvari, jer ih u grob neću poneti
da je važno putovati, menjati lokacije, kretati se među ljudima
da neću da se udajem i/ili rađam decu
da ne krivim druge za svoja sranja, ali ni sebe
da nikom ništa nisam dužna objašnjavati ako mi se ne objašnjava
da je seks zabava, ubijanje dosade, uživanje, način komunikacije i dešava se i izvan braka i veze
da ne zabadam nos u tuđe izbore i živote, iako je nekad, priznajem, zanimljivo
da mogu da ne nosim grudnjak i da se ne opterećujem time što mi sise, eto, landaraju
da mi se ne troši vreme na glupe ljude
da mogu da obučem nešto što mi ne stoji, ali mi se sviđa i želim to da nosim
da se nikad, ali nikad ne ravnam prema muškarcu, kakav god bio i koliki god mu bio
da je ego (vrlo često) sranje koje sputava i stvara pogrešnu sliku, zamućenu, nejasnu
da je sloboda važnija od statusa
da jasno i glasno kažem ako nešto ne razumem, a ne da se pravim pametna
da šta god da radim, najbitnije je da ne rezultira traumom, mada i za to ima leka
da je pušenje cigareta prilično odvratna i skupa navika i ovisnost i radnja i da mi to u životu ne treba
da poštujem tuđe vreme i učinim sve da ne kasnim
da svako od nas ima neku mračnu stranu, neku tajnu za koju ne želimo da se ikad sazna
da se neće zapalit zemlja ako nekad legnem s maskarom na trepavicama i/ili neopranim zubima
da postoji hrpa muškaraca koji se pale na stopala, a ne na guzicu i sise
da imati odobren minus na kartici je zamka, ali i dobra fora da si treniraš živce
da kad idem negde, fotkam to nešto, a ne sebe ispred tog nečeg
da nisam ni bolja ni gora od ostalih
