Praktična LolaŽivot

Priča o dječaku čiji otac nije ispunio obećanje

Jednom je jedan drug, a krajnje ću parafrazirati, napisao status na društvenoj mreži o tome kako bi ozbiljno platio za rešenje emotivnog raspadanja pri vođenju deteta, koje to ne želi, u obdanište.

Marijana Stolić

Negde u to vreme, na drugom kraju grada i njegova drugarica je bila spremna da da mnogo više od novca za „rešenje emotivnog raspadanja“ kad je njeno dete bilo u pitanju.

Njen dečak nije imao problem sa odlaskom u vrtić, ali je njegova majka tih dana imala problem sa „emotivnim raspadanjem“ na putu do vrtića svakog jutra kada bi ga vodila. Uvek spreman za druženje sa drugarima, njen sin je voleo da odlazi u školicu. I majka je volela da ga vodi jer je znala da će mu tamo najsigurnije skrenuti misli sa onih najtananijih dečijih osećanja, pomešanih sa grižom saveti za koju ne zna ni šta znači, ljubavi prema roditeljima i nedostatku jednog od njih u njegovom životu. A sve je počelo bezazleno.

Screen Shot 2016-08-31 at 11.22.50

Petak popodne, jedna uobičajena svađa, telefonom, da niko ne čuje, da se dete ne traumira – majka s jedne strane žice gunđa, otac se sa druge strane joguni, rešenja naravno nigde. Majka dok spušta slušalicu već i zaboravlja šta je ocu htela da objasni, i po ko zna koji put u tome nije uspela. Sledećeg dana, kao i obično, majka je očekivala da će otac kasniti da dođe po dete i odradi svoj jednodnevni ritual sa njim. Međutim, dečak to nije očekivao – on je imao obećanje da će tata doći taman kad on ustane, da ga tata nosi na ramenima kroz grad, da idu u zoološki vrt i hrane Smokijem slonove (iako se to: „Mama, znaš, ne sme“), voze se u luna parku Kalemegdana gde tata uvek pobedi svu ostalu decu u vožnji autićima.

Dečak je imao obećanje.

Dok je majka spremala doručak, dečak se obukao – „Neću da jedem, čekam tatu, tata će me voditi na picu “ inatio se. „Mama, idem i da se obujem“. Probala je da ga spreči i objasni mu da je još rano, iako je 10h već davno prošlo, da će tata možda kasniti jer mu je „nešto iskrslo sa poslom“, ali dečak nije bio spreman za bilo kakvo odstupanje od plana.

To je bio njegov dan sa tatom – tako redak, tako neprocenjiv.

Sa velikom željom a još većom nespretnošću trogodišnjaka obukao je i jaknu. „Mama, ja sam spreman, sad će tata doći. Čekaću ga u hodniku, da ga uplašim kad udje, da mu kažem „BU““.

Prolaze minuti, za dete, dugi kao godine:

“Mama, sad će tata. Ja ću da mu otvorim“

„Dobro, mili, ali mislim da će tata malo da zakasni.“

Screen Shot 2016-08-31 at 11.24.22

Majka već panično šalje sms-ove sa pitanjima što ga nema, kada stiže, objašnjenjem da je dete spremno, nestrpljivo čeka pred vratima… Nema odgovora, i sve je jasno, i nije prvi put, i nije ni poslednji. Dečak skakuće po hodniku. „Mili, tata se javio i rekao da ne može doći, hajmo ja i ti u grad. Doći će sutra sigurno“, laže majka.

„Neću! Neću sa tobom, hoću sa tatom! Ti si mala i ne možeš da me nosiš. Ne volim te, beži! Hoću tatu, rekao je da će doći. Hoću mog tatu, neću tebe! Čekaću ga, rekao je da će doći. Pusti me“, grca.

Besno treskajući nogama o pod, ulazi u svoju sobu, uzima plastičnu kutiju sa alatom koju je dobio od oca za neku novu godinu, zabrundan u broj veću jaknu, vraća se na mesto svog čekanja, seda na kutiju, tik pored vrata. „Doći će !“ Prolazi sat, pa još jedan, pa još jedan. Majka ga ne dira. Možda je i vreme, misli u sebi, da pregrmi neispunjemo očekivanje, da sam, tako mali proba da shvati da …ne zna ni sama šta.

Nakon par sati, vidno izmoren ustaje sa kutije, skida se i nalazi utočište u dedinom krilu. Deda slomljen na ivici suza, ali ne da se matori, menja temu i počinje da mu priča o nekim žirafama sa televizije koje jedu neko posebno lišće…. Dok ga deda mazi po glavi, obojica zaspivaju.

Majka ne plače.

Majka nikad ne plače.

Život nastavlja normalnim tokom, prolazi jedna radna nedelja, jutarnje ludilo, spremanje navrat nanos, trčanje do vrtića, ljubljenje na vratima sobe…rutina. NJEGA ne spominje. Dolazi druga nedelja, imaju ispunjen život, gomilu drugara, parkić u kome se igraju dok ne padne veče, planove za more, imaju sve… Od NJEGA ni traga ni glasa. Ni dečak ga ne spominje. Njega ne spominje. ALI, na putu od kuće do obdaništa, svakog jutra, na istom mestu, onom između pekare i taksi stanice, dečak govori istu rečenicu:

„Po Luku je tata juče došao u vrtić. Luka ima tatu. Luku njegov tata voli.“

„Juče je po Nikolu došao njegov tata, a po mene uvek dolaziš ti. Nikolu je tata nosio na ramenima“

„Filipov tata je juče…“

Screen Shot 2016-08-31 at 11.26.52

Svakog jutra na istom mestu, puna dva meseca dečak je izgovarao istu rečenicu a majka je svakog jutra na putu do vrtića, negde između pekare i taksi stanice, ostvljala po jedan svoj raspadnuti deo. Osećala je, iako bi baš na tom potezu počinjala da zagovara dečaka na neke druge teme, da joj niče po jedan sed pramen kose baš tu – između pekare i taksi stanice. Kada više nije ostalo delova koji bi se raspali i kose koja bi posedela, stigao je sms. Došao bi po dečaka, da ga vidi, odljutio se, šta li. Majka nije odgovorila na poruku. Sedela je uz dečakovo uzglavlje izbezumljena naredne dve noći, sabirajući svoj ponos, bes, dečakove rane, čežnju i patnju. Oduzimala, sabirala, borila se sa sobom i protiv sebe i odlučila.

Sutradan su došli po dečaka. Odveli su ga otac, brat i sestra po ocu. U normalnoj situaciji, dečak bi se od sreće na sam pogled na ta tako voljena lica upiškio od radosti. Majka nije mogla da ih pogleda, deda ga je ispratio. Vratili su ga nakon dva dana. Dečakova sestra, već velika skoro punoletna devojka, je na vratima noseći ga pospanog uz stepenice rekla: „Maki, on dva dana nije progovorio sa nama. Samo je ćutao. Nikad nije bio ovakav. Nije hteo ni da me zagrli, ništa nije hteo.“ plakala je.

Majka je slegla ramenima. Majka je shvatila – deca nemaju način da kazne roditelje za njihove gluposti, mali su i nejaki, ne mogu ni da nas biju niti smeju da viču na nas, ali mogu da ćute.

Mogu da nam svojim ćutanjem pokažu svoju malu muku, svoje neispunjeno popodne u luna praku, svoju nepojedenu picu koju je baš tata kupio, svoje sate provedene u nadi da će zazvoniti interfon ili da će se tata pojaviti na vratima sobe obdaništa.

Otac više nikada nije zakasnio, ni sat, ni dan, ni mesec, dečakovo ćutanje ga je postidelo i unizilo. I majku je postidelo.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije