Lole iz komšilukaO životu

Marijana Stolić: Napisaću jednom srećnu priču, obećavam

Napisaću jednom srećnu priču, obećavam. Neće niko plakati dok je čita. Biće vesela, razigrana, vrcava ali ne mogu danas. Danas nikako ne mogu. Besomučno sam pre neki dan tražila po sveskama recept za knedle sa šljivama. Pravila sam ih par puta, dosta…

Marijana Stolić

Napisaću jednom srećnu priču, obećavam. Neće niko plakati dok je čita. Biće vesela, razigrana, vrcava ali ne mogu danas. Danas nikako ne mogu.

Besomučno sam pre neki dan tražila po sveskama recept za knedle sa šljivama. Pravila sam ih par puta, dosta davno, u nekom prošlu životu. Gosti su dolazili sutradan i baš sam, eto, htela da pravim te knedle. Komšinica je na jutarnoj kafu rekla: „Ma, imaš smrznute dole Maxi-u, samo ih uvaljaš u prezle“.

Ne, neće biti lepe kao one što sam nekad pravila. Ponovo sam rondala po svesci s receptima i stalno mislila na isto, da imam taj recept negde, da mi ga je dao neko ko me mnogo voleo. I kad sam već odustajala od svega iz jedne od sveščica ispade papirić. S prednje presavijene strane već umašćenog papira pisalo je „Od Lepe Gage za njenu drugaricu, da misli na mene kad god sprema knedle“. Imala je lep rukopis…

Ma, zaboga zašto? Jebem ti i knedle i goste…i šta mi je ovo trebalo sve, uz ovu kišu što napolju danima ne prestaje?

Nju…nju sam upoznala svog prvog radnog dana. Jedina je podigla glavu od računara i osmehnula mi se kada su me predstavljali. Kasnije sam je srela u čajnoj kuhinji i rekla mi je: „Lepo je što si došla, sad više nisam ja najmlađa pa ćeš ti po burek. Bićemo ja i ti super drugarice“, zacerekala se. Nije mi se dopala. Uostalom, nisam ja došla tu da bih tražila nove drugarice, imala sam ja svoje pleme i nije mi trebala ona ni najmanje. Videla je to. Pustila me je, otapajući me lagano, dajući mi vreme jer je znala da nju nema šanse da ne zavoliš.

Bila je par godina starija od mene, već u drugom braku. I već nesrećna u drugom braku. Imala je devojčicu iz prvog a dečaka u drugom. Oči su joj uvek sijale kad je o njima pričala. Nisam to tada shvatala, bila sam mlada i nisam imala svoje. Bila je sjajna domaćica. I lepa, lepa kao Bog sam…zvali smo je  Lepa Gaga, iz zezanja. Vrvela je iz nje neka energija koja bi obuzimala celu prostoriju.

Bile su joj smešne moje šale.

Mogla sam se opirati tim iznuđenim kafama posle posla jer mi nije prijala njena otvorenost i neobuzdani jezik, bespotrebna, skoro infatilna stalna razdraganost, to što joj je životna želja bila da pije kafu sa Cecom….Bile smo u svemu i potpuno različite, ali sam joj se svidela i  znala je da će me na kraju pobediti.

Za svega par meseci postala je moja Meka masnih tračeva iz firme, sitnih flertova, tajnih sastanaka. Postale smo drugarice dok si trepnuo.

If we did this, one of us would end up poking the other one in the eye on "accident":

Gledajući u taj recept,  setila sam se kako me je sa jedne sahrane izvela i polila vodom oko vrata, izvadila kinder jaje koje je od plate kupila sinu i dala mi da pojedem jer su mi od mirisa sveća i tamjana u kapeli klecnula kolena, zbog nekih koji su me malo pre toga zauvek ostavili. I koliko me je samo zasmejavala, sve me kao držeći pod ruku onako bezveze, a u stvari držeći mi strah dok popovi pevaju te strašne stihove upokoja…I kako smo se cerekale do suza da niko ne vidi, pa bi se uozbiljile kad nas pogledaju kolege dok nam se suze slivaju od smeha niz obraze. Direktor nam se zahvalio posle što nas je toliko potresla smrt njegove babe. Klimale smo glavom, kao sumanute, samo da ne bismo prasnule u smeh.

Al’ jebi ga, život je u vražju mater surov. Brzo nas je rastavio posao, ali je ona nastavila da održava kontakt. Zvala je s vremena na vreme, pričajući mi o problemima sa decom, mužem, ljubavnikom, majkom. Ja sam joj pričala o putovanjima sa kojih sam se vraćala, na koje sam išla sa njim, koliko ga volim i kako ću skrojiti bajku s njim…

Poznavala nas je oboje dobro i kada je puklo sve, poslom je ostala vezana uz njega. Tih meni strašnih meseci je probala da me nasmeje nespretno nekim pričama o njemu, njegovim ispadima, glupostima koje je pravio. Ja sam bila ogorčena, ostavljena i prevarena, sama pred sudovima, advokatima, socijalnim radnicima… Bilo mi je muka od oboje, te priče su mi kao so na ranu ležale, mrzela sam kad bih videla njen broj na ekranu telefona…nije bilo do nje, bilo je do mene. To sam joj i rekla. I rekla sam joj, naglas sam joj rekla: „Ne mogu da se družim s tobom, nemam snage za sve to što o njemu znaš, bar ne dok me ne prođe sve…previše nas poznaješ oboje, nemoj me zvati više“.

Napisala mi je par dana posle na društvenoj mreži, u inboks, poruku: „Čekaću te koliko god da ti treba . Nemoj da si toliko tužna. Sve to prođe, veruj mi. Voli te Gaga“. I tu sam poruku tražila ove subote kao luda i tek pre nego što sam sela da ovo napišem, shvatila sam da je profil ugašen. Pa tako ni poruka nema.

Profili se gase onima koji više nisu sa nama… Nije sačekala da me prođe…ili me je prošlo pa me je bilo sramota zbog svega, što sam bila slaba, što nisam umela drugačije.  I više joj se nisam javila. Čak ni kada su mi rekli da nije dobro.

U to nikada nisam poverovala! Mislim, šta radi bre taj Bog gore?! Na koga se ostrmio to?! Na njenu radost, na taj smeh i oči koje i kad je tužna svetlucaju u mraku? Na njenu lepotu i nepunih 40 godina?! Ma kakvi, nikad mi napamet ne bi palo! Nikad, da taj život, Bog, jebem li ga šta već upravlja ovim našim ovozemaljskim jadima može da učini da se ona ugasi. Kakav, bre, rak, kakve budalaštine. Pa zar nije njena poslednja slika na društvenoj mreži, na kojoj ona u divnoj skoro balskoj haljini, s perikom koja liči na onu njenu plavu kosu, s osmehom od uva do uva, rekla: „Jebi se bre živote! Ne možeš mi ništa!“

Ništa me ne može oprati sada i niti ću to kad sebi oprostiti. To je odavno već samo jedan od mojih krstova.  A ona, ona je oprostila, nije se ni ljutila na mene. Bila je veći i bolji čovek nego što ću ja ikada biti.

Ma, ljudi moji, praštajte i sebi i drugima na vreme, posebno onda kad ni nemate šta da praštate, praštajte svoju sujetu, sebi svoje slabosti, svoje neuspehe, ne stidite ih se…posebno pred onima koji vas vole čak i kad za njih znaju. Ona me je tome naučila.  Mada prekasno…

Napravila sam te knedle, pojele su se za tren. Čini mi se da nikad nisu bile bolje. Dok mi je gošća tražila recept jer su, kaže, bile sjajne i njoj njene nikad ne ispadnu takve, prošlo mi je kroz glavu – pa, naravno da su sjajne, dve dobre drugarice su ih pravile zajedno…ovako ili onako. Ali ipak, zajedno!

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije