Lole iz komšilukaO ljudima

Kešanski:Zašto mislite da su domaćice neškolovane?

Prošle nedelje jedna devojka, ne pamtim ime, mi je napisala u komentaru ispod teksta „domaćice, školujte se“. Tek tako. Tri reči, bez znaka uzvika. Devojku ne poznajem, što znači da ni ona ne poznaje mene. Nikada je nisam srela, ne…

Jovana Kešanski

Prošle nedelje jedna devojka, ne pamtim ime, mi je napisala u komentaru ispod teksta „domaćice, školujte se“. Tek tako. Tri reči, bez znaka uzvika. Devojku ne poznajem, što znači da ni ona ne poznaje mene. Nikada je nisam srela, ne znam kako njen glas zvuči, jel grub ili mio, koliko joj je godina, gde živi, šta radi, o čemu mašta i mašta li uopšte. Da je upoznam, ništa od ovoga je ne bih pitala. Ne bih joj se pravdala. Jedino što bih volela da mi kaže jeste zašto je postavila znak jednakosti između domaćice i neškolovana, zašto je uvezala ove dve reči.

Zašto se reč domaćica često upotrebljava onda kada se želi neko uniziti, omalovažiti, kada mu se želi poručiti „nisi daleko i mnogo dobacio, nisi uspeo u životu, ne čitaš, neškolovan si, sričeš na slogove, smrdiš na zapršku i crven lukac, kosa ti je nefarbana i raspucala, nokti polomljeni, crni, odeća muljava, rečnik nezavidan“?

Volela bih da mi kaže kako zamišlja domaćicu.

Volela bih da joj kažem kako ja zamišljam domaćicu. Da joj kažem da je to za mene svaka žena koja brine o svom domaćinstvu, koja ga je hrabro uprtila sebi na pleća, koje hrani, glanca, neguje, pere, o kom se brine da bi bilo zadovoljno, da bi raslo, napredovalo, i smejalo se. Da bi se svi u njemu smejali.

domacica

Da je to žena koja od dinara napravi tri, tako da diplomu ne mora da ima, ali znanje joj ne manjka. Da je vremenom postala intuitivna, snalažljiva, da su joj izrasle još dve ruke, još dve noge, još nekoliko očiju i još par ušiju. Da često prevaziliazi sopstvene snage i moći.

Da mogu rekla bih joj da je za mene domaćica i svaka ona žena koja ima posao, pa kada stigne kući zaveže kecelju oko struka i dohvati se kuvanja i spremanja, kao da se prethodnih osam ili devet radnih sati u njenom životu ništa dogodilo nije.

To je za mene žena koja ne kuka. Koja je vredna, brza. Koja ume. Koja podjednako vodi računa i o domaćinstvu i o sebi. Koja čita. Koja ume da se zabavi. Koja sređuje kosu, nokte. Koja jednako dobro razvlači pitu i radi završne račune, na primer. Koja je vredna (namerno ponavljam), jer je upravo to ono što više od svega definiše jednu domaćicu, bilo da živi u nekom izgubljenom seocetu bez struje i vuče svojim snažnim rukama krave na ispašu, bilo da stoji na klimavoj stolici i pere prozore dok preslišava dete lekciju iz biologije.

Lenja žena ne može biti domaćica. I to je jedina istina. Lenje ruke makar imale svo vreme ovoga sveta, ostaju ukrštene i nepohabane.

domacica1

Moja mama, babica, žena koja je svakodnevno putovala 70 kilometara da bi na ovaj svet dočekivala bebe, umela je čim stigne s posla da vadi šerpe i sitno u njih secka luk i meso. Nikada nije spavala poslepodne. Ne mogu ja to, govorila je. Šetala bi po stanu s krpom i brisala sve što je naprašljavilo kuću, posušivala lavabo i neretko priznavala „ovo je bolest“. Volela je da čita knjige pred spavanje, onoliko koliko bi joj umor dopuštao. Rano ujutru, na stanici, mogli biste je videti kako doterana i lepa čeka autobus. Umorna, sigurno.

Njeni nokti uvek su bili uredni, ne bi vam mogli otkriti šta je sve prethodnog dana uradila. Ona je i danas za mene prava domaćica, vredna, odgovorna, sposobna, doterana. Žena koja je u jeku inflacije, kada je tata ostao bez posla, uspela da ostane pribrana, domišljata i izgura domaćinstvo neokrnjeno iz najgoreg perioda. Da ne osetimo da bilo šta fali, ni ulje, ni hleb, ni udžbenici, ni nove patike i jakna.

Danas nazvati nekoga domaćicom, sa željom da ga omalovažiš, je stoga pucanj u prazno. Mašenje suštine. Pre kompliment, nego uvreda, makar mislili i na izraubovanu ženu nesređenog zapuštenog tela, neprijatnog mirisa, čupavu.

Jer od kad se to dobrota čoveka meri dužinom izrastka na kosi, na glavi, čistim ili prljavim noktima, mirisnim ili znojavim telom, urednom ili uflekanom garderobom?

I od kad je to za dobrotu čoveka nužno da se školuje? Od kad je to diploma garant valjane, neiskvarene duše?

A dobar čovek i manje dobar je za mene jedina podela koju mogu da napravim među ljudima.

Sve ostalo je ljudska uznapredovala potreba da se vređamo.

U potpisu “neškolovana domaćica”.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije