Ljudi s olovkama

Suzana Pavlović: Svojski… po redu

“Ljubavi, idem samo do Doma zdravlja”, “Ma ne, neću dugo, samo da uzmem uput, to je 5 minuta”. Ovako se verovatno i Odisej javio ženi pismom kada je krenuo iz nesrećne Troje, ne sluteći kako ga “zanimljivo” putešestvije čeka. Uglavnom,…

Ljudi s olovkama

“Ljubavi, idem samo do Doma zdravlja”, “Ma ne, neću dugo, samo da uzmem uput, to je 5 minuta”.

Ovako se verovatno i Odisej javio ženi pismom kada je krenuo iz nesrećne Troje, ne sluteći kako ga “zanimljivo” putešestvije čeka.

Uglavnom, dođoh u DZ oko 8h. Svega jednocifren broj pripadnika trećeg doba i svi sede, niko kod šaltera. To je dobro, mislim ne miriše na dobro, već na pune cegere već obavljene pijačne nabavke, ali je dobra činjenica da neću čekati u nedogled. I onda, potpuno naivno, skrenem pogled ka svojoj tašni da pronađem knjižicu. Jedna baka je već ispred mene, uletela je klizeći neočekivanom veštinom, sa moje leve strane (one nebranjene, jer sam se savila u desno da brljam po tašni) i zapljuvala mesto. Sva ponosna, VEĆ SPREMLJENU knjižicu tura pod nos sestri i viče “samo da uzmem recepte”. Sledećih par minuta smo i sestra i ja odslušale anamnezu, dijagnozu, neverovanje u dijagnozu, novu dijagnozu, ali i blago neverovanje u novu dijagnozu. Ja gledam molećivo ka sestri, kao da bih telepatski da je požurim, da završi papirologiju, ja bih da se vratim kući dok sam jos mlada. Sestra uspeva da je “ubaci u sistem” – jer je mistifikacija oko elektronskih kartona najizraženija upravo na šalteru i baka, tražeći sledeću žrtvu među sedećom publikom, bira mesto gde će da čeka prozivku.

01

E, sada sam ja vala na redu. Dajem knjižicu, a sestra me, ne dižući pogled pita da li imam zakazano. Kažem da nemam i prekršim prvu božiju zapovest u zdravstvu – ZAKAZUJ! I dalje gledajući po papirima, sestra mi saopštava da pređem na šalter broj 2, tu valjda idu oni grešni, nezakazani.

Tu opet nema nikog, pogledam levo i desno da neko ne uleti, pa brzinski spuštam knjižicu na šalter. Au, ovde već imamo vrlo zanimljiv primerak ženskog roda, takođe zadubljene, ali ne u papire, već u najnoviji Story/Glory svet. Silikonska dolina je ovaj primerak već stavila na listu večne zahvalnosti zbog iznosa koje im je darovala. Počev od lica, pa do dekoltea (dalje nisam videla) bilo je tu rekonstrukcija, malanja, prepakivanja, gnječenja, zatezanja, ali i razduvavanja na sve strane. A tek manikir – neko čeljade se ozbiljno namučilo da motiv kineskog zmaja prenese na njene nokte. A tu je i asortiman omanje zlatarske radnje sa svim primercima belog i žutog zlata sa kamenjem ili bez njega, sa filigranskim radom ili klot, u vidu minđuša, prstenja i ogrlica. Meni je bio impozantan privezak duboko u poprsju, sa razapetim Spasiteljem optočenim Svarovski kristalima.

Dakle, ova gospođa zarobljena u telu devojke, me priupita, takođe ne podižući pogled, kod kog sam lekara. Htedoh da kažem da još nisam ni kod jednog, ali nisam sigurna da je pravo mesto i vreme da se pravim pametna, te kao iz topa odgovaram “Dr Ješić”. “Ona je na specijalizaciji”. Muk. Jedan deka se malo savio, da bolje čuje, valjda mu deluje da ovo počinje da biva napeto i možda, dajbožedasedesi, bude nešto zanimljivo. I ja onda, na svoju nesreću, izvalih “Pa čestitam! To je baš lepo!”. Dobro, bar sam uspela da izmamim prvi pogled ka meni. “Pa gospođo (opa sada sam i titulu dobila), čestita se onome ko specijalizira i to u trenutku kada specijalizira, ja nemam ništa sa tim”. Matira me u jednoj rečenici.

03

“Nego, Vi sada morate da idete kod njene zamene dr Vidojevića”. Dobro, malo se opustih, već sam pomislila da ću da nastradam, bar smo počele da pričamo. “ALI (znala sam da ima ‘ali’) morate da pitate doktora da li će da Vas primi, jer niste zakazani (opet taj moj grešni potez nezakazivanja)”. Manja od makovog zrna, odlazim ka ordinaciji, pokucam, i nakon odobrenja sa samog vrha (doktor lično), vraćam se da saopštim da MOŽE da me primi. Sestra kiborg je samo coknula i krenula da me “baca u sistem”.

Pa dobro, ovo nije bilo strašno, sedam na klupu, najdalje od svih prisutnih, ne znajući da blizina sedenja apsolutno ne utiče na razvoj međusobnih razgovora svih prisutnih.

Da skratim priču, nakon što su me pustili da se smestim, skinem kapu i rukavice i izvadim telefon da proverim FB, zviznu me prvo pitanje od bake sa najvećim cegerom “A što si ti dete došla?”. Dalje ne bih zaista da zamaram nikoga, reći ću samo da sam sve rekla, SVE. Oprostite, ali napali su me sa svih strana, omekšali me onim “dete” i “slatka moja” i ja sve izdeklamovah – i što sam došla, i gde ću posle, i čija sam i porodično stablo unazad do Nemanjića, i stambeno pitanje, i da li planiram treće dete, i kako mi na poslu…ma sve sam rekla!

Oko 10h, jedna sestra svečano ustade, uzviknu PAUZA i spusti venecijanere na šalteru. Odmah krete talas psovki, lelekanja i uzdaha…ipak, nakon prvog šoka, svi se pribraše, pa nastavismo po starom – da se pitamo i odgovaramo, ali sa jednim zanimljivim dodatkom (to je onaj deka što se pravi da ne čuje, smislio) da se pokazuju fotke unuka. Opa, i kreće plejada stvarno nasmejanih i onako, fejk nasmejanih detinjih faca da mi se gura pod nos. Plavi čuperci, deca sa Deda Mrazom, deca na priredbi, uz mame i tate, dete zaspalo, dete se zaprljalo hranom, a vidiovumolimte gde se smeje… I sve to uz priče o prvim zubima, prohodavanjima, moj zna ovo, a moj ima ono, a tek što se lako skinuo sa noše…

I taman kada sam izmrcvarena pomislila (oh kako sam slabog duha) da možda odustanem i dođem sutra, vratiše se naše sestre sa pauze. Dobih malo dodatne snage, kao da me napoji Kosovka devojka, pa se čak odvažih i pokazah fotku svoje dece na telefonu, tek da ne budem zadnja rupa na svirali…ali ovo nije prošlo zapaženo, jer em ne umem da hvalim kako su lepi, em su oni na toj fotki zadubljeni u neku igru, pa kao za inat nijedan se ne kezi u kameru niti se pošteno umazao hranom…tako da sam brže-bolje vratila telefon u džep.

04

Zanimljiv događaj se zbio oko 10.30h. Naime, jedna ozbiljna doktorka proviruje iz ordinacije, da dojavi sestri “Recite Lekiću da ću da ga primim”. A sestra, znajući da Lekić slabo čuje (sad znam i prezime deke sa kobajagi oslabljenim sluhom) viknu “Lekiću, reče doktorka da će da Vas primi”, a deka viče “Šta? Je l stvarno hoće? Primiće me?” I tu se ja već raspadoh od prigušenog smeha, a svi me gledaju kao malo zveknutu, šta ću, meni mozak još malo razmišlja bezobrazno.

Oko 11h me, da prostite, potera u toalet. Okačim tašnu o vrat, pažljivo odabrah najmanje rizičan wc i taman da… kad čujem iz ordinacije “Pavlović!” Uf, sunce ti, prozivaju me… zbrzim se ja, koliko to jedna dama može, pa brzo do vrata ordinacije, a ona mi se zalupiše pred nosom. Ja brzo unutra, pa dreknem “Ja sam Pavlović”. A doktor mi objasni da je već prozvao nekog drugog, da moram da izađem i sačekam još malo. Eto, kako sam zbog bešike izgubila ovu bitku. I dok nastavljam da čekam, gledam okolo i tek tada shvatim da niko, ali niko od prisutnih nijednom nije išao do wc-a. Aha, a ja naivna popila kafu sabajle, e, Suzo ne ide se tako u Dom zdravlja. Nećeš ti meni ništa piti 12h pre dolaska ovamo, pa kud puklo. Grdim samu sebe, moram da naučim da sledeći put ne padam na ovakvim glupostima.

Dok me nisu prozvali, saslušala sam još samo jednu anamnezu novopridošle bake, a na čije sam insistiranje pogledala i jedan sumnjiv mladež na kolenu, kao i vrlo lepo odrađen rez na levoj podlaktici “od onomad, kada su me aperirali”.

O, kako sam se obradovala kad čuh ponovo svoje prezime. Uleteh kod doktora, i kada mu rekoh da sam došla po uput, on mi još sa vrata reče “Pobogu, pa što čekate za uput, za uput se jednostavno uđe, mimo reda…”

Eto, a ja ga odradih onako svojski, sve po redu!

 

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije