Lole iz komšilukaO životu

Život mi je stao u sekundi. Nisam znala gde mi je dete

Te večeri prvo sam sat vremena plakala. I tresla se. Malo od straha, malo od olakšanja.

Izvor: maminsvet.rs Redakcija

Foto: Digital Media Pro / Shutterstock

Moj sin jedinac, ljubi ga majka, konačno je lociran kako igra fudbal u školskom dvorištu, u sumrak, zanesen, jer je, jelte, situacija neizvesna, bilo je 4:4.  A ja sam se sekund pre toga raspadala. Jer, moj život je u sekundi stao. Jer, ja nisam znala gde mi je dete. Jer sam poslednji put tri sata pre toga znala gde je i šta radi.

Imala sam pravi pravcati napad panike, nisam mogla da dišem i mislila sam da ću se ugušiti, dok sam zamišljala da ga je neko oteo, ili udario autom pa ostavio u kanalu. I htela sam da udavim muža koji ga je pronašao u školskom dvorištu, i koji me nazvao i rekao da se smirim i iskuliram, jer je i on kao klinac tako po ceo dan bio napolju, a svakako njegovi nisu imali mobilni da provere gde je. Zapravo, većinu dana nisu imali pojma gde je.

Možda je to i moglo u osamdesetim godinama prošlog veka, ali danas, nikako. Možda je to nevino doba, lenjih sporih popodneva, pikanja fudbala po ulicama bez saobraćaja, beskrajnog jurcanja sa ortacima po kraju dok te keva na kraju vikom s prozora ne dozove, nepovratno iza nas.

djecaci

Foto: Wearescl.co.uk

Kada sam se malo smirila i oporavila od toga “šta je moglo da se desi, a nije se, bogu hvala, desilo”, danima nisam mogla da prestanem da mislim o tome da li preterujem u svojoj brizi i potrebi da kontrolišem gde su deca. Kad sam videla njegove divne, zelene oči kako se pune suzama kada je zapravo shvatio zašto sam poludela od brige, zapitala sam se da li mu ja pomažem ili odmažem tim kontrolisanjem i nadgledanjem. I da li će možda pre naučiti, ako ga pustim? I kada ću ih ja naučiti?

Imala sam pravi pravcati napad panike, nisam mogla da dišem i mislila sam da ću se ugušiti, dok sam zamišljala da ga je neko oteo, ili udario autom pa ostavio u kanalu.

Tog dana,  čiji sam film premotavala mnogo puta, moj devetogodišnjak me zamolio da se igra fudbala kod drugara u dvorištu. Petak popodne, on uradio domaći, hajde da budem kul keva i da ga pustim. Živimo u predgrađu, gde po sporednim ulicama skoro i nema saobraćaja i deca još pikaju fudbal na ulici i svi se znaju na “dobar dan”. I nekako se osećamo mirno i ušuškano, sa kućom i sopstvenim dvorištem. Lakše je odrastati bez mnogo betona i zgrade u kojoj živi hiljadu duša, kučića lutalica i previše semafora. Lakše je ne biti uplašen i ne vrteti sve opasnosti koje mogu da ih snađu. Pustim ga i kažem, ponesi ključ i mobilni i vodu i dođi kući za dva sata.

Naravno da ništa osim ključa nije poneo. Naravno da sam posle nekoliko sati počela da paničim jer se ne vraća kući. I pada mrak i mama drugara mi je rekla da je od njih otišao pre dva sata. I kako da ne umreš od brige, tu i odmah? Kako da se ne raspeš u komade?

Foto: Pixabay.com

Ali, onda sa druge strane, znam da moram da ih pustim. Da moraju da budu što samostalniji. Da pričamo danima, nedeljama, godinama, kako se prelazi ulica, kako se razgovara sa kim, kako se štiti. Pa opet, garancije nema. A mi, ne umemo da se opustimo. Zaplašeni. Zastrašeni.

Da li smo mi, današnji roditelji, postali “psi čuvari sa smartfonovima”, koji deci ne daju da predahnu dušom? Koji sva čuda tehnike koriste da bi pratili i nadgledali, da bi svake sekunde znali gde su u šta rade deca? Koji im ne daju da žive? Da se igraju, trče, skaču, imaju svoje kutke u kraju, jurcaju slobodno s drugarima? I gde je granica između razumne brige o detetu i paničnog prezaštićivanja? Da li je neophodno da im tutkamo mobilni u ruke i tražimo od njih da su nam stalno na oku ili u dometu?

Kad sam videla njegove divne, zelene oči kako se pune suzama kada je zapravo shvatio zašto sam poludela od brige, zapitala sam se da li mu ja pomažem ili odmažem tim kontrolisanjem i nadgledanjem. I da li će možda pre naučiti, ako ga pustim? I kada ću ih ja naučiti?

Mnogo pitanja, reći ćete. I muče me neviđeno. Osećam se glupo i nekompetentno, a, bogami, i malo se ljutim na sebe. Što ne umem drugačije. Što nisam mogla da zamislim da je moj dragi sin, moj blento, pet sati bez prestanka pikao fudbal po kraju, nego sam se mučila sumnjama da je nestao, da mi ga je neki zlikovac oteo ili zgazio. Moju krv. Moje parče duše koje sam što bi rekli naši stari, gajila od “tri kile mesa” (u našem slučaju četiri kile, bio je veeelika beba).

Jesu moje oči iz glave, ali sva ta tri para očiju su potpuno različite duše, senzibiliteti. Različito im se prima ono što ih dragi i ja učimo. Dok najstarija kćerka ima naviku da se uvek i svuda javi i znam da će se uvek i svuda snaći, sin je “majkin sin”, zanesenjak i dečak, koji kao i većina vršnjaka, razmišlja samo o igri. Pikanju fudbala i igricama. Telefon uredno ostane kod kuće, isključen.

photo-1460788150444-d9dc07fa9dba

Foto: Pixabay.com

Zanese se i igra fudbal pet sati bez da pomisli da treba da ode kući. I kako ja sad da budem dobar roditelj oboma? Gde da nađem čarobnu formulu da ih pustim da plivaju, a da ne dozvolim da se ne udave, da ih ne gnjavim, ali da ih zaštitim? Kako da presečem pupčanu vrpcu i da ne izigravam kućnog ljubimca i tajnog agenta?

Evo, ne znam.

Ali, onda sa druge strane, znam da moram da ih pustim. Da moraju da budu što samostalniji. Da pričamo danima, nedeljama, godinama, kako se prelazi ulica, kako se razgovara sa kim, kako se štiti. Pa opet, garancije nema. A mi, ne umemo da se opustimo. Zaplašeni. Zastrašeni.

Vi mi recite.

Ja ne mogu da zaboravim kako sam se tresla tog predvečerja. Kao jednog kada sam poslednjim atomima snage kćerku sklonila sa otvorenog prozora.  Ili kada je kćerka na moje oči povredila nogu i zaradila četiri kopče. Nek’ sam pas čuvar sa smarftonom. Jer, čuvam ono najvrednije što imam. I za sada ne umem drugačije. Možda, jednom, nađem pravu meru.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije