Jedino što mi je bilo važno, ako šapućemo o ljubavi, jeste da taj neko bude moja polovina. Ne bolja ili lošija, već ona bez koje ne bih mogla. Kao kada bi falila noga, palac na ruci, plućno krilo, oko, pretkomora…
Jedino što mi je bilo važno, ako šapućemo o ljubavi, jeste da taj neko bude moja polovina. Ne bolja ili lošija, već ona bez koje ne bih mogla. Kao kada bi falila noga, palac na ruci, plućno krilo, oko, pretkomora srca.Tako nekako. Polovina bez koje sam nepotpuna. Bez koje bauljam. Polovina koja mi pokreće noge, zbog koje dišem, gledam, osetim. Kičma koja me drži. Ako on nija ta polovina, onda ne šapućemo o ljubavi.
Idem poslovno u Švajcarsku, rekao je. Pomislila je konačno malo tišine među zidovima. A onda je otišao i ona nije disala kao inače. Bilo je dobro, pa je počelo da je guši. Požuri kući, napisala mu je prvo veče.
Bilo mi je važno, ako šapućemo o ljubavi, da taj neko bude oklop, čelični štit. Kada ispaljuju u mene metke, da ih zadržava. Da se postavi ispred mog tela i krvari ako treba. Jer ako ću da imam bolne rane, ako ću da čupam iz sebe strele, mi ne šapućemo o ljubavi.
Stoji pred njim i dlanovima zadržava krv koja lipti iz trbuha. Kaplje po laminatu. On je briše žustro starom majicom, ipak je reč o laminatu, ne bi da propadne. Parket je druga priča.
Gde si bio da ih sprečiš kada su me rečima rezali ko oštrim mesarskim nožem?, kriknula je.
I ne trebaju novci, ako šapućemo o ljubavi. Jebeš njih, ako on nije kraj mene. Jebeš skup kaput ogrnut preko ramena, ako ruke koje me ogrću dodiruju još nekoga. Jebeš skup ručak, jebeš skup nameštaj, nek idu dovraga skupi odmori, ako je tu, a nije tu.
Na njegovoj levoj šaci je prst sa sitnim crvenim mladežom. Loži vatru neoprezno. Ima privremene ožiljke. Koža mu je suva, maže je gusto kremom. Po neki trn od cepanica. Podigao je tim rukama njihovom dom.. I nju nekoliko puta. Ti dlanovi ne poznaju tuđu kožu do njene, oseti to kada se slučajno dodirnu dok kupaju dete.
Mora da bude predaja, ako šapućemo o ljubavi. Da se nekome apsolutno dam, da mi se neko apsolutno da, bez rezerve, bez bilo kakve kalkulacije, bez ostatka, bez straha od posledica. Ceo. Da sagorimo, ako treba, da umremo, pa vaskrsnemo. Da zatvorimo krug.
Bilo mi je važno da živim ljubav koja se ne podrazumeva, jer ljubav se nikad, ni pod kojim uslovima ne podrazumeva. Ne podrazumeva se ni saksijska biljka, kamoli ljubav. Ne zalij biljku dva dana, ne izgovori joj lepu reč, ne osveži joj listove i videćeš kako te ostavlja, sušeći se. Prvo otpadne jedan pa drugi list, pa se prelomi i uvene.
Da je biljka, volela bi da je drvo. Da je drvo, volela bi da je neki razgranati četinar jakog korenja. Na njegovoj kantici, koja je nekad bila nova i lepa, vidi rupu kroz koju otiče voda. Žedna sam, kaže mu.
Ljubav se ne podrazumeva ni kada ste večnost zajedno. Njome se bavi, njoj se tepa, ona se štiti. Štiti se od drugih i najviše od sebe. To što poznaješ kako neko diše, nije dovoljno. Moraš da mu daješ svež vazduh. Iznova i iznova. Da bi živeo. Da bi ljubav živela.
Otvori prozore, vazduh postaje ustajao i težak, rekla mu je.
Ljubav se ne krije. Nikada i nigde.
Ljubav nije da se sramiš, ako već o njoj šapućemo. Ljubi je, ljubi ga kad god poželiš, bez obzira dal ste u krcatom fensi restoranu. Možda druge prilike neće biti. Zagrli je, zagrli ga neka ceo svet vidi. Ljudi su umorni od sumornih scena, hoću da ih zarazim svojom ljubavlju. Popni se na sto, reci pred svima “na ovu ženu otkidam!, reći ću pred svima „ovo je moj čovek”.
Osetiš da nestajem, rekla je. Jel to razlog zbog čega konačno stavljaš ruku oko mog struka, pred svima, na ulici?
I ta podrška. I ta ruka da me pridrži kad treba. Kad padnem, neću da pada i on. Tek tada treba da leti da bi i mene podigao. Da kaže kad je sranje: “jeste, sranje je, ali ćemo se iskobeljati iz njega i čisti probati dalje”.
Nekoliko puta sam, ako šapućemo o ljubavi, hodala dva metra iznad zemlje, nekoliko puta bila dva metra pod njom. Izrasla su mi mala bela krila zbog nje, pa se lomila. Ponekad bi i oslepila, često progledala. I čula muziku u ušima. I smejala se sama na ulici. I želela da zamrznem trenutak. I srce mi je pravilo aritmije. I umiralo često. I nečega sam se odrekla. I mnogo toga trpela. I menjala sam sebe. I osetila jata u stomaku. I osetila šupljinu. I kao da sam bila u nekom snu, a šetala sam javom. Bilo je košmara.
Vraća je s njenim jastukom u ruci nazad, kod majke. Ćute u kolima. Poželela je da je s nekim drugim, sa nekim ko je neće tako povređivati. Želeo je da je sa nekom drugom, sa nekom koja će ga takvog hladnog i ćudljivog prihvatiti. Izgubili su se u sopstvenoj priči. Plaču.
Jedino što mi je o koncu zaista važno, ako šapućemo o ljubavi, jeste da prepoznam momenat kada ona to prestane da bude.
Zatvorili su vrata i ušli u odvojene sobe.
Ja sam noć. Ja sam ljubav. Ja sam drvo koje hoće iz zemlje. Ja sam ptica u oblaku. Ja sam novozelandski vazduh. Ja sam iz vremena koje ti nije poznato.
