Ljudi s olovkama

Radmila Radojković: Postoje ljudi kojima se bez oklevanja mora reći “No pasaran”

Leto smo proveli na drumu. Treperava od žege, ravna linija pejzaža je rezala šoferšajbnu na pola. Naš narandžasti spaček furgon kotrljao se kao sunce preko panonskog mora. Zarđalo i prašnjavo od atarskih prečica. Svakog dana gradski trgovi i zagušljive sindikalne…

Radmila Radojkovic

Leto smo proveli na drumu. Treperava od žege, ravna linija pejzaža je rezala šoferšajbnu na pola. Naš narandžasti spaček furgon kotrljao se kao sunce preko panonskog mora. Zarđalo i prašnjavo od atarskih prečica. Svakog dana gradski trgovi i zagušljive sindikalne sale. Iz vrele utrobe furgona tata bi izvlačio knjige. Tople i mirisne, upravo ispečene za čitanje. Slagali smo ih po šatorskim krilima i rashodovanim kancelarijskim stolovima od furnira izrađenim u zagrebačkoj tvornici ‘’Jadran’’. Tata je bio akviziter, a mene je preko letnjeg raspusta kaobajagi uvodio u posao. Kao u priči Dragoslava Mihailovića.

Kupovalo se zdušno – na potrošački kredit, administrativnu zabranu i neizostavno ‘’na metar’’. Muškarci su vadili građevinski metar iz džepova plavih mantila i zamašćenih radnih kombinezona, vodili računa da nijedan centimetar ne pretekne i da je komplet knjiga tvrdokoričen. Žene su pazile da se hrbat slaže sa blago reljefnim tapetom sa cvetnim motivom, presvalkom na kauču i regalom ‘’Ramona’’. Sasvim sam ih razumela dok su zajapurene i neodlučne krojačkim metrom uzimale meru Zoli i Dostojevskom. I meni je tata poklonio metar ‘’Plave ptice’’ i pola metra ‘’Dečjeg sveznanja’’ da se slažu uz detinjstvo.

Sa kesama punim knjiga izdeljenih na tomove i deset mesečnih rata, žene bi mi prilazile i zapitkivale hoću li i ja biti akviziter kad porastem. ‘’Ne. Biću Dolores!’’ odgovorila bih odlučno, pa starmalo dodala ‘’Za prijatelje Lola. Je l’ tako, tata?’’ Uputio bi mi zaverenički osmeh preko kompleta ‘’100 jugoslovenskih pisaca’’ koji je s mukom ubacivao u furgon. Žene bi odlazile zbunjene, u nesigurnom uverenju da je reč o nekoj estradnoj zvezdi ili filmskoj divi. Tata bi s treskom zatvorio vrata furgona i izdao naredbu za pokret. ‘’Bez sladoleda?’’ pogledala bih ga upitno i potrčala prema obližnjoj poslastičarnici. A trg bi se orio od mog grlenog ‘’NO PASARAN!’’

Za mog nepopravljivo neposlušnog oca, provincijskog odmetnika i disidenta na sitno, Dolores Ibaruri predstavljala je neprikosnoveni ženski ideal. Regrutovana u redove pravdoljubivih, pasionirana u reči i delu, uvek s prave strane barikade. Odvažna da govori istinito i glasno, da podvrne rukave i da ne robuje predrasudama vremena i roda. Hrabra da menja svet uz svoj ‘’No pasaran’’ poklič i uporna da ga promenjenim na bolje zauvek sačuva. I da u svemu tome nikada ne dezertira od mladalačkog romantizma i svoje ženstvenosti. ‘’Žena koja ima stav i bori se da izrazi svoje mišljenje’’, govorio je tata. ‘’U mojoj glavi, žena koja se zove Dolores prosto mora biti lepa. Kao osoba. Kao čovek. Dolores, La Pasionarija, za prijatelje Lola.’’

Tata je verovao da u životu postoje stvari i ljudi kojima se bez oklevanja mora reći ‘’NO PASARAN!’’ Stvari poput gluposti, banalnosti i usmerenosti.

Zatim bezobrazluka, netolerancije i neravnopravnosti.

Ljudi koji govore ono što ne misle i ne drže reč.

Ljudi koji ne umeju da vole i dele.

Ljudi koji ne osluškuju tanani takt situacije, tuđih želja i potreba.

Ljudi kod kojih sve može da prođe.

Vremenom se Dolores, za prijatelja Lola, odvojila od Ibarurijeve i postala entitet za sebe. Biti Dolores, biti Lola, značilo je želeti pasionirano, govoriti argumentovano, istupati odvažno, voleti bez zadrške i boriti se neprestano. Da bi se postalo Lolom valjalo je čitati neumereno i promišljati strpljivo, osluškivati svet oko sebe i razumevati ga slojevito. Biti odlučna i izdržljiva. Slobodna i svoja.

Kada je magazin LOLA objavio moje ‘’Puslice’’, tata je bio prvi koji ih je pročitao. Za priču od svega sto osamdeset i četiri reči, zurio je u ekran neočekivano dugo. Za priču sa sasvim tužnim krajem, smeškao se neočekivano mnogo.

Posle neumerenog klimoglavog odobravanja, napokon je izgovorio ‘’Ove cure kao da su ispale iz mog spaček furgona! Prave Doloreske, za prijatelje Lole!’’ Pogledala sam u ekran na kome su, tab za tabom, stajale Brankicina, Jovanina i Sandina priča. I bio je u pravu. Možda nisu bezglavo jurcale sa mnom i cičale trgom ‘’No pasaran!’’, ali su to svakim svojim tekstom izgovarale na ovom portalu koji se, čudesnom igrom slučaja, zove baš Lola.

No pasaran svemu što ih sputava i ograničava.

Pasionirano, odvažno i bez zadrške.

Za sve one Lole koje ih prate s druge strane ekrana. Jednako hrabre i slobodne.

Bez sumnje da sam na pravom mestu – kao spisateljica i kao čitalac.

Radmila Radojković

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije