Ljudi s olovkama

Jelena Đurđević: Pozitiva je..

Od malena sam volela biti u društvu nasmejanih ljudi. U društvu onih koji na osmeh uzvraćaju jos većim. Mislim da je zaista uspešan čovek onaj koji se zna iz srca nasmejati svim situacijama koje su tog trena, dana ispred njega….

Ljudi s olovkama

Od malena sam volela biti u društvu nasmejanih ljudi. U društvu onih koji na osmeh uzvraćaju jos većim. Mislim da je zaista uspešan čovek onaj koji se zna iz srca nasmejati svim situacijama koje su tog trena, dana ispred njega. Pod rečju pozitiva ne mislim na puko nameštanje osmeha nego na stanje duha. Sloboda meni znači da svakog dana odvojim pola sata za sebe, za svoje talente, rekreaciju.. Za moj pojam sreće. Mislim da svako od nas to zaslužuje.

Rečenica koja je sve prisutnija u odbrani pri verbalnom napadanju drugih je – šta te to toliko boli da misliš da ce proći ako mene povrediš. Zaista je tako. Pošto sam devojka koja voli ljude, voli i raduje se njihovoj sreći i uspehu, moram da nastavim ono što ja radim. Kad dobijem/ne dobijem odgovor od date osobe nastavljam sa pitanjima. Da vidim da li mogu pomoći. Mada „godine“ i iskustvo su me naučili da ne žele svi pomoć. Njih jednostavno, pustim.

Znamo da i pozitivni ljudi imaju dane kad su mrzovoljni, nije im ni do čega itd.. ali vrlo lako se vrate svojoj prirodi osmehu i sreći, ne ostaju zarobljeni u crnim mislima čitav dan. Oni nabace neke vedre boje, tufnice na gumenim čizmama i wuhuu osmeh se sam nacrta. C

Volim dane koji su sami po sebi „obični“ a puni susreta sa ljudima koje volim, muzike koja me opušta, razgovora koji daju vetar u ledja. Znate onaj osećaj kada se vratite sa kafe opušteniji i srećniji? Taj osećaj..

Ponosna sam što sam naučila da ne moram po svaku cenu „zabavljati“ druge. Vodim se onim budi ono sto želis da drugi budu. Budi onaj plamičak sveće koji osvetli čitavu prostoriju kad udje. Mada ja uvek biram one svećice koje smo imali kao deca što su se same palile i gasile. Ulazak u tišinu je takođe bitan, osluškivanje sebe. Zato su te svećice ostavile takav trag na mene.

U svakom slučaju želim biti starica od devedeset leta koja ima šta da prepričava unucima i praunucima, ali bez nepotrebnog ulepšavanja čitavog događaja. Čar je u „greškicama“ koje dok se dešavaju mislimo da su strašne. Bez titla će biti moje priče njima. A pošto sam osoba koja za sebe misli da je vrlo duhovita mislim da će mi ići za rukom. Ja sam ona osoba koja se katastrofalno snalazi u autobusima, ne pamtim te linije nikako. Ona koja ode od tacke A do tacke B, dobije pitanje od bake: „Sine, koji je ovo autobus?“, a kao odgovor da – stvarno ne znam tata mi je rekao da uđem u ovaj i da odem po ličnu kartu. Ali to je moja pozitiva, spontanost koju ću zadržati koliko god da društvo nameće drugačije norme i pravila.

Ajde da budemo pozitivni na tri dana za početak da vidimo šta će se desiti. Ja taj „izazov“ uvek prihvatam. A sada osmeh onaj iskreni gde vam se vide desni pa „morate“ da provučete kroz par filtera na instagramu da bi bio društveno prihvatljiv. Ali samo ga razvucite.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije