Ljudi s olovkama

Jona Jo: Pismo tebi…

Pismo tebi… Oproštajno pismo… Pismo tebi … Ljut si, besan, tužan, slomljen,razočaran (ne znam)… Rastrzan na sve strane, a ne vidiš da treba da si na jednoj, našoj… I žao mi je šta god od toga i to mnogo, za…

Ljudi s olovkama

Pismo tebi… Oproštajno pismo
Pismo tebi

Ljut si, besan, tužan, slomljen,razočaran (ne znam)… Rastrzan na sve strane, a ne vidiš da treba da si na jednoj, našoj… I žao mi je šta god od toga i to mnogo, za sve… I ja sam tužna, skenjana, slomljena, razočarana… I žao mi je beskrajno… Žao mi je nas… Ovo je preteško, užasno osećanje, ni napred ni nazad…
Žao mi je što se toliko daješ poslu i svima, a toliko malo nama… Meni je trebao neko da je uz mene, da se zauzima za mene, da mi drži stranu uvek,i u svemu i za sve, da me bodri i tera napred, da mi pruži podršku i nadu, da smo tim, dobitna kombinacija…

A ne da me neko ubija u pojam, lomi duh, ostavlja sa strane da čekam nešto, gura od sebe, da uvek nešto ne valjam… Ako nešto pogrešim, a nije najvažnija stvar na svetu ni u tom trenutku (kao kad sam zaboravila ličnu kartu), ne možeš da me vređaš, ponižavaš, pretiš, kinjiš. A jesi i to pred babom i dedom kad smo ih vozili za Bosnu, rekao si da sam glupa, da nemam gram mozga, da me treba tući, šamarati, prevaspitati… Još si posle rekao da si se suzdržavao, šta si onda trebao tek, to je strašno, ružno i tužno. Kad si ti grešio, a jesi, ja to tebi nisam radila ni pomislila… A znaš koliko se jedem i grizem i da sam sebi najveći kritičar, trebalo je naći rešenje, nastaviti dalje, sve to ostavlja posledice, udaljili smo se…

Ovo je samo jedan primer, prevazišla sam to, ali hoće li ih biti još, ne mogu to i ne treba mi, ne želim i nije normalno, ni zdravo…

Evo još jedan primer, za te neke glupe laži, i zašto, zašto ne znam ni dalje, ali mi je bilo preodvratno… Priča sa Haritinom i što si me lagao i pravio budalom. Ti kažeš da nema tu šta i da je ne važno, ali ako si ti spreman zbog toga da dovedeš naše poverenje u pitanje i ljutiš se na mene i dovedeš me do ludila, onda je mnogo važno… Čak i onda kad smo bili tamo grozno sam se osećala u vezi nje… Ne mislim ja tu više ništa, samo to grozno osećanje lebdi u vazduhu, kao prevarena se osećam… Ne znam kako nisi svestan šta mi uradiš nekim postupcima i koliko me oteraš od sebe. To je sve sad nebitno, bitno je to u šta smo se mi pretvorili, naše reakcije i naš život i mi sami… Nije problem nastaviti dalje i boriti se i čekati nešto, biti strpljiv, ja hoću i želim ali ne znam i ne vidim šta, šta to i s kim i dokle i kako…

Ovako – ne više, to je sigurno… Ova rutina je ubitačna… Umorna sam od svega toga, preumorna i smorena, ne vidim cilj ni pravac, naš odnos i zajednički život je izgubio smisao… Razbolela sam se ovde, psihički sam loše, stvarno sam na granici da flipnem u nekim situacijama,loše mi je i ozbiljno je jako,nisi ni svestan koliko mi trebaš a nema te, stvarno bi mi pomogla stručna pomoć… Nikad nisi tu da me izvučeš, poguraš napred, nego me uvek zakopaš i guraš na dno, a treba mi ruka spasa, zvezda vodilja, uzdanica…

Kad mi je najteže ti se posereš na mene i pljuneš, kao u situaciji sa mojima… Sto puta sam pored tebe umirala… I onda bar da znam na čemu sam i da sam sama i da se borim sama kako znam i umem, a ne kao imam te a nemam te, tu si a nisi…A najbolnije i najteže ne mogu ni da komentarišem. O deci… Ne mogu, preteško je, boli i razara…

Rekao si mi da je i tebi teško i da sam u pravu za sve što kažem i da vidiš da sam nezadovoljna i da mi nije lako i da čekam još pa će da bude bolje. Ne znam onda, zašto ćutiš generalno, povlačiš se, zašto se ne pokreneš, što si se ukopao…?!

Pokaži i kaži šta misliš i osećaš, iskreno i otvoreno,skroz,do kraja, ogoli se i ja ću pa da se upoznamo, pokušamo nešto… Što mi ne kažeš gde ja grešim, da se popravim, promenim, da budem bolja i tebi i sebi i nama. Ne znam, ne vidim više rešenja, samo izludeh od tolikog razmišljanja…

I nije dobro ovako,to je sigurno… I mislim da je prekasno za promenu,na izdisaju je ova ljubav…I opet bez obzira na sve preteško je da odem,gledam naš dom, nisu to materijalne stvari samo,u svemu smo utkani mi, naše emocije, dala sam sebe ovde, u svemu, u svakoj stvari, detalju,u svakom mirisu, spremljenom jelu… Slomljena sam, a ne mogu dalje…

Ne želim da pamtim ništa loše, nego da čuvam naše lepe trenutke kao dragulj i ono dobro što sam naučila iz našeg odnosa i da krenem dalje,život teče pa teče… Teško mi je strašno, užasno je prekinuti nešto, borba sa mislima i osećanjima je nepodnošljiva i predugo traje, ali nešto konačno mora da se uradi i u nekom trenutku da se prelomi, nekako, jednostavno mora…

Ništa samo od sebe neće da se desi na bolje… sem kraja… veze,odnosa, života… Kraj je naše priče… Oplakaćemo i nastavit’ dalje u nekom trenutku, život ide… Do konačnog kraja…

Želim ti zdravlje i sreću, ljubav i nadu,veru… Hvala ti za sve i oprosti za sve… Zauvek ćeš biti deo mene… Zbogom, ljubavi…

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije