Ljudi s olovkama

Radmila Čeh: Druženje pre neta i danas

Starim. Svakim danom sve više i više koristim reči „u moje vreme“. U svim segmentima života moj svet nestaje. Polako, ali sigurno. Posmatram sestričinu tinejdžerku koja često dolazi kod nas. Razmeni sa nama par rečenica i zatim se zatvori u…

Ljudi s olovkama

Starim. Svakim danom sve više i više koristim reči „u moje vreme“. U svim segmentima života moj svet nestaje. Polako, ali sigurno.

Posmatram sestričinu tinejdžerku koja često dolazi kod nas. Razmeni sa nama par rečenica i zatim se zatvori u sobu gde stoji desktop računar. Ulazi brzo na Fejsbuk, jer je memorisala svoju lozinku. Čujem u pozadini neke „zvezdice“ Granda i njen smeh. Dopisuje se sa jednom drugaricom preko Fejsa, a sa drugom priča na mobilni.

Za vreme letnjeg raspusta provela je kod nas nekoliko dana. U pauzama, dok nije surfovala netom, razgovarala sam sa njom. Pitala sam je da li sa društvom igra jamb. Da li još igraju „između dve vatre“. Gledala me je sa izrazom dosade. „Tetka, to sve smara. Mi smo deca dvadeset prvog veka“.

„U moje vreme“, počela bih, a ona bi me prekinula smehom. Odustajala sam od pokušaja da joj još jednom ponovim da sam se ja, kao tinejdžerka još igrala, da smo se družili uživo a ne preko Skajpa i Fejsa, da je sve bilo drugačije.

Te priče kako je bilo nekada, slušala je radoznalo do pre par godina. Sada je to smara. Smara je i priča da nije dobro da non-stop drži u rukama mobilni.

Sestrića ne gnjavim sa tom pričom jer nije zavisnik od mobilnog telefona i interneta. Drugačiji je jer se od detinjstva bavi sportom.

Kažu da svako vreme nosi svoje breme. Moja generacija je preživela paklene devedesete, preživeli smo i bombardovanje i gotovo nespremni uskočili u vek modernih tehnologija.

U eri pre interneta više smo se družili. Više šetali. Izlazili u diskoteke, kafiće. Pravili smo kućne žurke ukoliko smo bili u besparici. Razgovarali smo o svemu. Čitali smo knjige. Možda nismo imali računare i smart telefone, ajfone i ostale moderne gadžete, ali to nam nije smetalo da postanemo ljudi. Nismo se takmičili ko će više biti u trendu.

Sa ove vremenske distance, čini mi se da smo imali i gajili prava drugarstva. Iskrenija nego što su današnja drugarstva.

Treći milenijum doneo nam je internet, a sa njim društvene mreže. Sećam se da su pre Fejsbuka, Instagrama i Tvitera, bili popularni programi i sajtovi za četovanje.

Onda je Cukenberg napravio Fejsbuk. I sve se promenilo. Imamo manje vremena za islaske u omiljene pivnice. Manje vremena za kućne sedeljke. Manje vremena za šetanje.

Druženje više nije kao što je bilo nekada. Na početku sam dala primer kako se današnja deca druže preko Fejsa, Skajpa, Vajbera…Ne pričaju uživo. Svi gledaju u te smart telefone. OK, možda tako treba. Nemam decu, a samim tim nemam ni pravo da komentarišem kako se danas deca vaspitaju ni kako se druže.

Internet danas koriste svi, od sedam do sedamdeset sedam godina. Društvene mreže imaju sve veći broj korisnika.

Nemam smart telefon, a korišćenje interneta u poslednje vreme smanjujem na minimum. Nisam u radnom odnosu i net najviše koristim da bih pisala na blogu, čitala zanimljive portale i pretraživala ono šta mi je potrebno i šta me zanima.

Na Fejsbuku sam od davne 2007. godine ili 2008. Ne sećam se dana kada sam se registrovala. Znam da sam u to vreme bila Fejsbuk zavisnik. Imala sam puno prijatelja, iako mnoge od njih nikada nisam upoznala lično. Isprobala sam sve one zanimljive aplikacije, igrala igrice. Nisam mogla da zamislim dan bez Fejsbuka.

Druženje na Fejsbuku se razlikuje od druženja uživo. Vremenom se razočaramo u „prijatelje“ koje nikada nismo upoznali lično jer od početka nemamo pravu sliku o osobi sa kojom se družimo.

Kao introventna osoba teže se upoznajem uživo sa ljudima. Družim se samo sa osobama koje poznajem od detinjstva i koji me odlično poznaju i koje odlično poznajem.

Na Fejsbuku sam, na početku lako sklapala nova poznanstva. Možda zbog toga što sam online potpuno otvorena očekivala sam da i drugi budu takvi. Družila sam se sa pojedinim osobama verujući da ću ih upoznati lično.

Međutim, vremenom se pokazuju i dobre i loše osobine. To je posebno upadljivo kod druženja na Fejsu. Ja lično ne donosim sud o nekome koga ne poznajem, ali drugi daju sebi to pravo. Zato se razočaram i tužna sam kada neko donese pogrešan sud o meni. Naravno, „prijateljstvo“ puca, iako se nikada nismo videli face to face.

Srećom, nemam puno loših iskustava. Bilo je tu nekih nesporazuma i sitnih prepirki i sa tim osobama sam prekinula „prijateljstvo.“

Sada pažljivo biram koga ću pustiti u svoj svet. I prilagođavam se, spremna sam na kompromise. Možda sam sazrela kada je druženje na Fejsbuku u pitanju.

Sa malim brojem ljudi se družim često preko poruka i znam da ćemo Fejs druženje preneti u neki kafić i da će se druženje nastaviti.

Sa ostatkom „prijatelja“ koje ne poznajem uživo, imam površan odnos. I to je sasvim normalno. Ne možemo sa svima da se družimo, da sve volimo i da svi vole nas.

Odgovorno tvrdim da je druženje pre neta bilo lepše i kvalitetnije, iskrenije i bolje.

To je zbog onog „u moje vreme“.

Kakav zaključak može da se donese iz ove kratke analize prijateljstva pre interneta i prijateljstva na internetu?

Sve zavisi od karaktera ljudi. Od želja, interesovanja, iskrenosti. Neki se odmah prepoznaju, a neki kasnije uvide da su izabrali pogrešnu osobu za prijatelja.

Ne sporim da na društvenim mrežama mogu da nastanu prijateljstva koja će prerasti u druženja van tih društvenih mreža.

Sa druge strane, neka poznanstva sa neta nikada neće dobiti formu druženja uživo.

Ukoliko bih morala da glasam i da biram između četovanja i smajlija koje upućujemo preko monitora i osmeha uživo,  biram osmeh uživo. Biram pijuckanje nes kafice i ćaskanje face to face.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije