Ljudi s olovkama

Saša Kovijanić-Dimić: Sitna crevca – slovenski sindrom

Podseti me jedan vickasti Velšanin, svojom duhovitom pričom o tome kako je jednog jutra sreo svog kolegu, Rusa poreklom, i pitao ga iz čiste pristojnosti, u prolazu, da li je bio na doručku, kad ovaj naglo zastade i nače temu:…

Ljudi s olovkama

Podseti me jedan vickasti Velšanin, svojom duhovitom pričom o tome kako je jednog jutra sreo svog kolegu, Rusa poreklom, i pitao ga iz čiste pristojnosti, u prolazu, da li je bio na doručku, kad ovaj naglo zastade i nače temu:

„Da upravo sam se vratio sa doručka, pojeo sam dve viršle sa malo senfa, dva kuvana jajeta, zemičku, komad žutog sira, čašu jogurta, kroasan sa marmeladom i šolju kafe…“

Velšanin ga je gledao zapanjen i slušao u neverici taj opširni raport, a ja klimala glavom dok mi je to pričao i kapirala da je to taj naš – slovenski manir, da nam priče obiluju detaljima koje nam niko nije tražio i da smo daleko od one engleske uzdržanosti i stroge pristojnosti koja nalaže kratak i jasan odgovor upakovan u kurtoazni dijalog.

I tako se setim priče, skoro zaboravljene, kad sam se vraćala hitrim korakom sa vozačkog ispita, da saopštim mojima da sam položila, sva rumena i još u tremoru i srela na ulici čika Miluna, koji me zaustavi iznenada, kao racija, da me pita šta ima novo kod mene, jer nije me video odavno. Rekoh mu, ushićena. Na to, dobri čika Milun reče da je „onomad, baš, i onaj mali Senćin – znaš ga – od brata Milićeve snajke, pa zeta njene jetrve, odnosno ona je od njegovog kuma šurnjaja…“

„Koji Senća?“ – upecah se

Na to čika Milun krenu u opservaciju: „Senća, bre, unuk Milevin i Stojanov, od Milića, ali po majčinoj liniji, ona je imala dva brata, jedan stradao u lovu, kao slučajno, ubio ga, sumnja se, onaj Jani – što mu se majka preudala za Slovaka, mada dobar je i pošten, uh – radaaaan,  za sve mu dobri Bog ruke dao. A on je inače, još kao mali , pao sa konja i kičmu povredio, pola je godine u gipsanom kuritu ležao, mislili da nema ništa od njega, al’ eto, čudo oporavi se… ali vidiš, baksuuuz… Nego, da, on je, dakle unuk Milićev, mislim ne on – Jani, nego Senća, od onih iz Potočara, pošto njih ima i iz Zabreža, ali oni vuku korene sa Kosova – izgleda… mada ko zna… možda i nisu rod… ko će ga znati ima ih sad sa svih strana, dolaze, odlaze… sve se to ćeri moja poremetilo. Gde god se okreneš to je sve ludo, to se više ne zna ko pije ko plaća… Nego šta sam ono hteo… a da…“

Tu sam se već isključila iz priče, vidim da je otišla predaleko, al’ dobro mi vaspitanje ne dade da se okrenem i prosto odem, već ostadoh pred njim. Pogled mi je već odsutan, misli vrludaju, ali klimam glavom, kao znam o čemu mi priča. A on zapliće li zapliće i dok mi pred očima još uvek žive slike upravo svršenog vozačkog ispita izazivaju prijatne žmarce, reagujem samo na ključne reči – „jel’ znaš… oni više potoka, baba Smiljkini…?“ – ma znam – naravno, pa onda: „sećaš se male Ruže, Ruška su je zvali od milja, a lepa je bila k’o dete, lutka…“ – ma sećam se, dabogme… odgovaram… k’o u nemom filmu, čika Milun otvara usta, a ja čujem muziku sa klavira, ubrzanu kao LP ploča na 45 obrtaja.

I tako, nakon što se završila, naglo kako je i počela, ta priča bez kraja i konca, kad je čika Milun konačno izgovorio da je taj, izvesni Senća, baš nedavno takođe položio vozački ispit i to iz prve, ja se osvestih uz duboki uzdah, kao da sam preronila olimpijski bazen uzduž, zamalo da ponovo izustim „koji bre Senća…“, ali se ugrizoh za jezik, brzo se pozdravih sa starčićem i otrčah kući.

A kod kuće su već svi čekali u niskom startu da mi čestitaju ili me prime brižno pod roditeljsko krilo, u zavisnosti od toga kakav je ishod ispita bio i poskakali od sreće kad sam im saopštila, kao da sam, u najmanju ruku diplomirala na Harvardu. Seli su me odmah za punu trpezu, bilo je vreme ručku, zatim su posedali i sami oko stola i povikali:

„Pričaj!! Kako je bilo?“

„Pa bilo je OK“ – rekoh „vozila sam kroz Vuka Karadžića, super mi je bilo zbog polukružnog…“

Na to me naglo prekide moj otac, rekavši da je super kad te zapadne neka tako velika ulica, odnosno, u neku ruku je dobro, a opet u neku i nije, jer koliko god je zgodna zbog polukružnog, što je, očigledno bio moj najveći stres, toliko je nezgodno zbog toga što može da bude gužva…

„Baš sam pre neki dan prolazio tuda“ – nastavi on- „ čini mi se da je bio pijačni dan, dabogme, subota, haos i krkljanac, ma nema ko nije i šta nije izašlo na ulicu, biciklisti, traktori, zaprega, pešaci pretrčavaju ko gde stigne… užas, prosto ti dođe da parkiraš i odustaneš… ja ne znam kud ovo vodi, pa mi nemamo infrastrukturu za toliko vozila… da li neko uopšte vodi računa o tome…“

Gledam ga otvorenih usta i ne verujem. Ponovo ista priča, još jedan sa slovenskim sindromom preuzimanja banke u sred nečije priče. Ostali za stolom slušaju i to ne samo da slušaju nego i diskutuju na temu saobraćajne gužve. Mene su zaboravili kao lanjski sneg i to me je baš pogodilo i razbesnelo, ustadoh ogorčena i ljutito prekinuh taj metež opaskom da su isti kao izlapeli čika Milun, koji ne zna odakle je počeo ni kuda je stigao naposletku sa svojom pričom… našta me majka naglo prekide pitanjem:

„Koji čika Milun?“

„Pa čika Milun, tetka Zagorkin muž“ – rekoh – „iz Zmaj Jovine, onaj što ima unuka moje godište, onog lepog plavookog… išli smo zajedno u izviđače. Uh, najviše sam volela, a to još kad smo bili klinci, kad idemo negde u vrsti po dvoje, a on izabere mene da idemo zajedno… kako ne znaš bre ćale, oniži, plavušan, imao je baš simpatičan ožiljak iznad gornje usne, ovako tu… otac mu je bio neki funkcioner u Opštini, mislim da je radio u katastru, čini mi se da je geometar bio… pa da pričao mi je Zoki, brat Milanov od strica, da je dobro zarađivao kao geometar… kako koji Milan, pa sin njegov, onaj sa ožiljkom… ma neeee Zokijev sin, oni su braća od strica…“

Zamrsila sam i ja, na kraju, svoju priču, baš kako Bog zapoveda, odrasla i sazrela u pravu slovensku dušu. Za stolom se nakon toga razvezla neka leva priča, svi su diskutovali u glas, niko nije više slušao nikog i sve je bilo uobičajeno i normalno…

Saša Kovijanić Dimić

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije