Ljudi s olovkama

Saša Kovijanić – Dimić: Domac

Poštar je pozvonio na vratima i uručio mi telegram.  „U ponedeljak je promocija klase, molim te dođi. Prvi sam u rangu“- pisalo je. Pročitala sam ga mnogo puta. Vreo je julski dan. Na platou Vojne Akademije na Banjici postrojeni su…

Ljudi s olovkama

Poštar je pozvonio na vratima i uručio mi telegram.  „U ponedeljak je promocija klase, molim te dođi. Prvi sam u rangu“- pisalo je. Pročitala sam ga mnogo puta.

Vreo je julski dan. Na platou Vojne Akademije na Banjici postrojeni su pitomci diplomci svih rodova vojske, naočiti, ponosni, ozbiljni, besprekorni. Na epoletama im je prva zvezdica, potporučnička, najsjajnija. Prva šapka, amblem, značka, zlatna dugmad, bele rukavice, uglancane cipele, prizor koji naizmenično mami osmeh i suze. Preponosni na te momke, naspram savršenog  stroja stoje roditelji, sestre, devojke, izvijaju vratove, skakuću, podižu jedni druge, ne bi li pronašli onaj par očiju pod šiltom zbog kojeg su danas tu.

Besprekorno uvežbanim strojevim korakom, uz koračnicu Biničkog, prodefilovali su do pred binu, na koju su se, potom, popeli samo najbolji, prvi u klasi, da bi primili dar od ministra vojnog, brunirani pištolj sa posvetom za večno sećanje na pitomačke dane. Gledala sam kako prilazi najbolji iz 33. klase Vazduhoplovne vojne Akademije, čvrsto stiska ruku ministra ponuđenu u znak čestitanja, a zatim je nesigurno ponovo pruža da primi zasluženi dar. Plakala sam čak i kad je bezbroj belih, plavih i maslinastih šapki poletelo u vis i kad je nastao opšti metež, smeh i galama, jer sam slutila da je onaj zbog kojeg sam ja danas tu setan i ponovo usamljen.

Mnogo pre nego što je stao u taj svečani stroj, bio je domac. Još kao dečačić, sticajem mnoštva nesretnih okolnosti, ostao je bez oba roditelja, a ubrzo zatim, kao da je sam kriv za tako tešku sudbinu, napušten i od svih drugih koji su emocijama obojili njegovo najranije detinjstvo. Sramežljiv, povučen, sitan, plavokos, riđih obrva i pegavog nosa, bio je predmet dečjeg podsmeha, bio je izopšten iz muških igara, bio je nekako uvek po strani, najčešće sam i često veoma usamljen.

„ Pozdravite Miloša gromkim aplauzom“ obratio se domcima upravnik doma za nezbrinutu decu, nakon što mu je čestitao pred svima i uručio mu poklon kao đaku generacije, po završetku osnovne škole. Aplauz je, naprotiv, bio mlak, sporadičan i kratak. Stajao je nasred bine sa kutijom umotanom pak papirom u rukama, osmehivao se jedva primetno, kao da se izvinjava što je u nečemu najbolji. Čekao je nekoliko trenutaka da se deca raziđu, pa je potrčao do reke koliko ga noge nose, zavukao se pod onu vrbu koja mu je često bila utočište prethodnih godina, čije su mu grane pružale sigurnost majčinskog zagrljaja.

Otvorio je kutiju i zinuo, pa onda brzo prekrio usta rukom, da mu ne izleti usklik oduševljenja i oda ga. Patike, plave sa tri bele crte, braon đonom od sirove gume, belim pertlama, srebrnim ringicama na rupicama. Divne, željene, sanjane, a evo sada tu u njegovim rukama, stvarne. Izuo je iznošene, nasleđene sandale da bi ih obuo, a onda odustao, noge su  mu bile bose i prašnjave. Ipak ne, vratio ih je u kutiju i legao pod nežne grane vrbe sa rukama pod glavom, sunce mu je šaralo lice, mogao je da vidi kako mu odskače grudni koš od siline srčanog ritma, zažmurio je, obuzimalo ga je blaženstvo, osmehivao se i konačno zaspao.

Sanjao je da igra fudbal sa dečacima, prvi put. Igrao je sam protiv svih. Trčali su za loptom po prašini, jedva je razaznavao lica, vikali su, dozivali se, izgledalo je kao da beži i zapravo je bežao, shvatio je u jednom trenutku da nema lopte i da je on jedini obuven među njima, da ima na nogama plave patike i da će mu ih uzeti ako ga stignu, osvrtao se i shvatio da ga sustižu, pao je, vrisnuo i probudio se. Bila je već pala noć. Ušunjao se polako u spavaonicu, svi su već bili zaspali, ubacio je kutiju sa patikama u svoju natkasnu, legao i čvrsto zagrlio jastuk. Bio je srećan kao malo kad do tada.

Nekoliko dana kasnije krenuo je da se upiše u vojnu gimnaziju. Patike je stavio u torbu i poneo ih sa sobom. Još ih nije obuo plašeći se da će ga ismevati njegovi drugovi domci, zato je odlučio da se preobuje u parku pred gimnazijom. Putovao je ka Beogradu onim trocifrenim prigradskim autobusom, zamišljen nad novim poglavljem svog života. Podigao bi pogled povremeno da proveri dokle su stigli, promicala su mesta usput, a onda su naglo usporili jer je u selu kroz koje su prolazili bio vašar. Bila je gužva, pekli su se jaganjci i kuvao se svadbarski kupus takoreći nasred ulice, šarenele su se tezge sa svilenim bombonama i šećernom vunom, raznim tricama i koještarijama koje se prodaju po vašarima, a onda  odjednom, kao da je iznikla pored puta, ogromna cirkuska šatra. Gledao je, okrećući se za njom, kao omađijan, i kad je autobus stao izašao je na toj stanici, sasvim prirodno, kao da je to mesto do kojeg je i kupio kartu.

Progurao se kroz masu da bi video plakat. Nikad nije bio u cirkusu. Obilazio je šatru tražeći mesto gde može da proviri, saplitao se o konopce, sudarao se sa prolaznicima, provlačio se između tezgi. Izgubio je pojam o vremenu, a onda je shvatio da je izgubio i torbu sa patikama. Ostala mu je u autobusu iz kojeg je izašao začaran. Stajao je na putu, čekao autobus i gledao u svoje stare cipele. Sva magija cirkusa nestala je pred tim prizorom. Steglo se sve u njemu, jedva je disao, jedva je suzdržavao suze, osećao se kao da je još jednom sve izgubio i ponovo ostao sam.

Tu priču ispričao mi je četiri godine kasnije, na maturskoj večeri koja je bila organizovana za đake naše škole i pitomce vojne gimnazije. Direktori škola uručivali su diplome i poklone najboljim đacima generacije. Bio je među nagrađenima, svi smo mu aplaudirali, ne znajući koliko bolnih uspomena budimo tim aplauzom. Videla sam ga pred kraj večeri kako sedi na stepenicama ulaznog hola, sa neraspakovanim paketom u rukama. Bio je sam. Sela sam pored njega,  pričao je dugo, a ja sam samo slušala. „Ti si najbolji ženski ortak za usamljena muška srca“ – rekao je na kraju.

Pronašla sam ga u masi nasmejanih potporučnika, posle završene promocije, mada nisam sigurna, možda je i on pronašao mene. Nosio je pod miškom drvenu mahagoni kutiju sa izrezbarenim državnim grbom. Zagrlila sam ga jako. „Želim ti sreću, želim ti da nikad više ne budeš bos“ – rekla sam.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije