PorodicaPraktična Lola

Samopovrjeđivanje tinejdžera: Tu sam. Preguraćemo ovo zajedno

“Kad sam bila mlađa, imala sam možda 16 godina, moja prva avantura iskrenosti je krenula pa sam tako priznala da sam se samoozljeđivala neko vrijeme. Normalno da sam bila luđakinja s kojom se nitko nije htio družiti, jer nikome nije…

Žana Gauk

“Kad sam bila mlađa, imala sam možda 16 godina, moja prva avantura iskrenosti je krenula pa sam tako priznala da sam se samoozljeđivala neko vrijeme. Normalno da sam bila luđakinja s kojom se nitko nije htio družiti, jer nikome nije bilo jasno zašto bi osoba samu sebe kažnjavala. I nije da opravdavam išta od toga, ali umjesto da sam osjećala olakšanje što sam to priznala nekim ljudima, jedino što sam dobila zauzvrat su kritike i osuđivanje.

Ne trebaš biti puno stariji da shvatiš da su takvi ljudi nepotrebni. Život nije samo lijepa priča s lijepim stvarima, život je nekada i ružan. I mnogi ljudi, da su znali istinu o drugima, možda bi našli nadu ili utjehu u tuđem iskustvu. Ali, nema osobe na ovome svijetu koja se može nazvati normalnom. Ako takva osoba i postoji, ona je najluđa među nama.”

Iza ovih riječi stoji Ella Dvornik, blogerka i kćerka Dine Dvornika, jednog od najpopularnijih pjevača sa ovih prostora. Nije jedina koja je prošla kroz tinejdžersku agoniju poznatiju kao samopovređivanje. Ali je priznala. Zahvaljući hrabrosti prevazišla je problem. Danas iskustvo rado dijeli sa mladima, kako bi im pomogla da pronađu sebe.

Lola je istražila šta to tinejdžere tjera da sami sebi nanose povrede.

„Osnovni razlog zašto se mladi povređuju je što na taj način dobiju neku vrstu unutrašnjeg mira i olakšanja. Povređuju se kada su prepuni neprijatnih osećanja sa kojima ne znaju kako da izađu na kraj. Kada osećaju ono što su im roditelji možda branili ili što njihovi vršnjaci ne prihvataju, pa ih zbog toga ismevaju ili odbacuju. Kada su doživeli traumu koju nisu razrešili na pravi način. Deca koja izbegavaju konflikte ili koja teško podnose konflikte drugih su sklonija samopovređivanju. Ako su doživeli neke velike promene u životu, kao na primer razvod roditelja ili selidbu, sa čijim posledicama ne znaju kako da izađu na kraj, opet će biti skloniji samopovređivanju“, objašnjava srbijanska psihologinja Aleksandra Birta Ilić.

Osnovni razlog zašto se mladi povređuju je što na taj način dobiju neku vrstu unutrašnjeg mira i olakšanja. Povređuju se kada su prepuni neprijatnih osećanja sa kojima ne znaju kako da izađu na kraj.

Ovom spisku tinejdžerskih nedaća, kao razloga za nanošenje povreda, pridodajemo i poremećaj ishrane ili zavisnost od narkotika.

„Kod svih ovih mladih slično je to što su zbunjeni, uplašeni i izuzetno emotivni. Međutim, emocije koje imaju su veoma jake, a oni nemaju razvijene adekvatne mehanizme razrešavanja istih. Drugim rečima, ili su naučeni da ne smeju da osećaju određene emocije ili se uplaše kad ih preplave, pa zahtevaju da one u momentu utrnu, nestanu. Jer, kada se povrede, sve njihove misli usmere se na taj fizički bol koji osete, pa samim tim nestanu i neprijatne emocije na koje su prethodno bila usmerena njihova razmišljanja“, objašnjava Aleksandra.

Kod svih ovih mladih slično je to što su zbunjeni, uplašeni i izuzetno emotivni. Međutim, emocije koje imaju su veoma jake, a oni nemaju razvijene adekvatne mehanizme razrešavanja istih.

Osobe koje se samopovrjeđuju, u stvari, žele isto što i svi drugi – red, mir, svrhu i logiku, samo što je njihov način dolaženja do toga pogrešan. Samopovrjeđivanje je češće kod djevojčica, ali nema veze sa etničkom pripadnošću ili socio-ekonomskim statusom.

„Činjenica je da je samopovređivanje kod tinejdžera mnogo češće nego što mislimo. Uglavnom se radi u tajnosti pa ni ne znamo uvek. Na Internetu sam našla podatak za Ameriku da to radi dva do tri miliona ljudi svake godine“, napominje.

Prema njenom iskustvu psihologinje, ovaj problem se javlja u pubertetu. Tada inače počinje proces osamostaljivanja, identifikacije i istraživanja sebe i sebe u odnosu na druge. Kako su osjećanja i razmišljanja naši glavni pokretači, baš u pubertetu je važno da imamo što više funkcionalnih misli i prijatnih emocija, kako samoistraživanje ne bi krenulo u pogrešnom smjeru.

Osobe koje se samopovrjeđuju, u stvari, žele isto što i svi drugi – red, mir, svrhu i logiku, samo što je njihov način dolaženja do toga pogrešan. Samopovrjeđivanje je češće kod djevojčica, ali nema veze sa etničkom pripadnošću ili socio-ekonomskim statusom.

„Suicidalne namere su retko razlog samopovređivanja kod mladih i te dve pojave ne bi odmah trebalo dovoditi u direktnu vezu. Na samopovređivanje bi, u stvari, trebalo gledati kao na način na koji mladi pokušavaju da ostanu živi – to ih ili ponovo dovede u kontakt sa samim sobom ili im umanji stres i donese olakšanje kako bi opet mogli da funkcionišu na prihvatljivom nivou. Međutim, ako samopovređivanje dugo traje, to je onda već neka vrsta zavisnosti. A kao i kod svake zavisnosti, vremenom postaješ sve manje siguran u sebe, nefunkcionalan i samim tim podobniji za samoubistvo“, dodaje Aleksandra.

U najvećem broju slučajeva, kod samopovrjeđivanja je neophodna stručna pomoć psihologa/psihoterapeuta. Ali, roditelji su ti koji su 24 časa sa djetetom i koji ga najbolje poznaju. Važno je da i njihov pristup i podrška budu funkcionalni.

Suicidalne namere su retko razlog samopovređivanja kod mladih i te dve pojave ne bi odmah trebalo dovoditi u direktnu vezu.

„Najvažnije je da na samopovređivanje gledate kao na neku vrstu zavisnosti. Mladoj osobi je postala navika da na taj način rešava probleme, kao što neko drugo dete, na primer, puši marihuanu da bi mu neprijatne emocije utrnule. Zato bi trebalo poštovati osnovno pravilo koje se primenjuje i u lečenju zavisnosti – ne usmeravajte pažnju primarno na zaustavljanje samopovređivanja, već na traženje uzroka i nuđenje alternativnih načina da dođu do istog ishoda! Na primer, podstaknite dete da napiše listu stvari koje bi mogao uraditi kad dobije želju za samopovređivanjem, a da to budu aktivnosti koje će mu pomoći i koje su društveno prihvatljive – trčanje, pevanje, crtanje, kuvanje. Pa neka i udara u jastuk ako ga preplavi tuga ili bes. Ili neka vrišti ispod pruge na mostu kojim prolazi voz, kao u filmu. Takođe, može voditi dnevnik svojih osećanja i razmišljanja. Često je mnogo lakše kada svoj unutrašnji život stavimo na papir“, naglašava.

Fizičke aktivnosti su odlična alternativa samopovrjeđivanju, jer proizvode jednak nivo endorfina (hormona sreće) i daju olakšanje koje je mladoj osobi u tom trenutku potrebno.

Jedno je jasno. Ne optužujte dijete ako se povređuje! Njemu su potrebni razumijevanje i podrška.  Šaljite mu poruke “tu sam, slušam te, nisi sam” Ili “preguraćemo ovo zajedno”. Iskoristite kao metaforu to što mu ožiljci od povreda zarastaju: “Tako i naše emotivne rane prolaze. Zarašće jednom i one, proći će”. I najvažnije – šaljete poruku da su sve emocije dozvoljene. Iako bi bilo lijepo da u životu osjećamo samo sreću i ljubav, teško je da će nam to biti omogućeno. Jer život je mnogo više od “cvijeća i proljeća”.

Fizičke aktivnosti su odlična alternativa samopovrjeđivanju, jer proizvode jednak nivo endorfina (hormona sreće) i daju olakšanje koje je mladoj osobi u tom trenutku potrebno.

„U redu je da osećamo tugu, ljutnju, razočarenje. Nije prijatno, ali je u redu. A najvažnije je da znamo šta i kako sa tim neprijatnim emocijama. Da sa njima izađemo na kraj tako da posle ne osećamo dodatnu tenziju ili stid“, zaključuje Birta.

Budite uz svoje dijete. Razumijevanjem ćete slomiti i ovu prepreku!

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije