Lole iz komšilukaO životu

Svaki put kad molim baku da mi kupi Čokoladu, ona kaže da Čeka penziju. A ja ne volim da Čekam.

Hajde da igramo na slovo na slovo. Prva ja biram! Neka budeeeee, neka bude – Č. Zašto baš Č…?! Zato što je Čarobno. Zato što niko više i ne zna šta je Čabar. Ja znam šta je čabar. Šta…? Smeje…

Redakcija

Hajde da igramo na slovo na slovo.

Prva ja biram!

Neka budeeeee, neka bude – Č.

Zašto baš Č…?!

Zato što je Čarobno. Zato što niko više i ne zna šta je Čabar. Ja znam šta je čabar. Šta…? Smeje se. Nije to. Čabar je ono u šta se stavlja sir. A znaš li šta je Čador? Šator. Jeste, al’ nekako mi milije kad kažem Čador. Svaki Čador ima svoga Čagalja. Čagalj je pas, divlji. E, izmišljaš sad. Ne izmišljam. Ja nikad ne izmišljam. Pričao mi deda. I pričao mi i to da je, kad je bio mlad, pio Čaj u nekoj Čađavoj Čajdžinici u stambolskoj Čaršiji, gde su sve muške glave bile obmotane Čudesnim belim Čalmama i gde su se Čardaci nadvijajali nad kaldrmom kao kakvi Čangrizavi starci.

A jednom je deda bio i u Čapljini, znaš…? Kaže, sve je Čarobno u toj Čapljini. A naročito Čatrnje u kojim se sakuplja kiša. I Čempresi. I Četinari su Čarobni, isto. Samo Čaplji nema. Ja volim Čarape. Majka je rekla da će mi kupiti nove, da ne idem okolo pocepana kao čergarka. I rekla je da će me, ako ne budem dobra, dati ciganima. Neka me da. I cigani su Čoveci. I Česnicu da lomim s dedom volim, pa kad me poljubi ovde posred kose i kaže ’’Čedo moje Čupavo’’, i to volim. I Časovnike na navijanje mnogo volim. I Čaše. Lepe, tanke, od Češkog kristala. Mi imamo samo one obične, al’ pričala nam tetka da su to mnogo lepe čaše i da njene gazde samo iz takih piju vodu. I Časopise s puno slika volim da Čitam. Al’ to samo kad idemo u grad, pa mama kupi da niko ne zna.
Ti ćeš mi biti Čauš, kad se jednog dana budem udavala. Pa ćeš brinuti da sve bude kako treba i da me neko ne ukrade.

Baš volim da Čavrljam s tobom. Ti si tako pametan. I velik. Ne Čačkaj nos. To nije lepo. Jedino ne volim na Č što moram da Čekam da porastem. Al’ zato volim Čekiće. I eksere. I Čekrke. I Čelik. Kaži ’’Čelik’’… Ne tako tiho, nego onako glasno – ČELIK! Čuješ li kako odzvanja…? Kako ne čuješ…? Imaš tako visoko Čelo, a ništa ne razumeš… Šteta… Baka kaže da si fino Čeljade. Iz Čestite kuće. Baka me vodila na vašar, da vidim Čeze. Ni to ne znaš šta je..? Eeeee, Čemerna ti je ta tvoja škola, uče li vas išta tamo…? I ne Čeprkaj taj nos, kazaću te kod majke, Čuješ li me…? Vidi kakav si prljav, idi, operi se na Česmi. Nemoj takav u kuću.

Majka kaže da se prljavština skuplja u nekim sitnim Česticama i da je ima posvuda. A moja mama ima Četrdeset godina i jako je stara. Baka je još starija. Mislim da ima Četristo godina, najmanje. Mama kaže da baka Čuje samo ono što ne treba, ali ja mislim da baka Čuje sve. I da dobro vidi. Jednom je našla detelinu s Četiri lista. Moja mama bi volela da smo mi Četvoročlana porodica i da se baka vrati da živi u svojoj kući. Ali onda bi baka bila jednočlana porodica a nije lepo kad je neko jednočlan. Mama kaže da je baka malo Čuknuta. Ali nije, samo se pravi.

Znaš da je jednom isekla maminu bluzu od Čipke, i rekla je da samo rospije nose Čipku i da je ona jedna obična Čobanica s Vrške Čuke, koja ne bi odmakla dalje od Čučavca da se nije udala za mog tatu.

I rekla je da je moj tata gospodin Čovek za nju.

Mama je onda plakala toliko da je Čula cela ulica. Tata je rekao da će dobiti Čir od njih dve, a baka je onda rekla kako ona Čir ima godinama pa opet živi. Deda nije rekao ništa, samo je Čadio onu svoju lulu. Mama ga je onda isterala napolje, jer joj svu kući začadi, a ona nije nije ničija Čistačica. Baka je onda rekla da može slobodno da se Čisti iz ove kuće ako joj se ne sviđa, a tata se pravio da Čita novine. Baka je uzela stranu s Čituljama, pa se onda više nisu svađali. Mama je pravila Čorbu od zelja iako zna da baka i tata ne vole Čorbu od zelja. Kad sam je pitala zašto pravi kad zna da ne vole, ona je rekla – zato što Čobanica ništa drugo ne ume nego samo Čorbu od zelja. Baka je onda otišla da legne jer je bolelo srce.

Tata je rekao da će zvati strica da dođe iz vojske i da vodi babu kod lekara. Mama je rekla da je džaba vode jer baba ionako nema srca. Moj striko je vojnik. I ima veliki Čin. Kad on vodi baku kod lekara, nikada ne Čekaju u Čekaonici, nego ulaze preko reda. Mama kaže da ličim na njega. I da imam Četvrtastu glavu kao on. A nemam.
Hajde da hodamo Četvoronoške…? Nećeš..? Ah, da, ti si sad veliki. Jedva Čekam Četvrtak… Četvrtkom mi mama napuni kadu. Posle me Češlja i Češlja dok mi se svaki Čvor u kosi ne odmrsi. Kakva je ovo kosa, kaže svaki put.

Od kakve si to Čudne sorte, dete moje. I čvarke volim, kad deda pravi.

A Čokoladu, voliš li…? Volim. Al’ svaki put kad molim baku da mi kupi, ona kaže da Čeka penziju. A ja ne volim na Č ni da Čekam ni ništa.

Daniela Bakić

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije