Rondali smo do malopre, moj sin i ja, po nekim starim kutijama smeštenim na vrh ormana. Znam ja dobro kad sam ih i zašto gore stavila, s namerom da jednu od njih nikad ne otvorim više, ili možda nekad kad budem baš sama, “najsamija” na svetu.
Al’ luduje košava danima na minus 10 i nikud se ne može…i pojma nemam zašto reših da čaprkam, da me đavo nosi.
Nađosmo svašta po tim kutijama, ploče i stare audio kasete. Unutar jedne od kutija nađosmo još starije čudo tehnike, stari kino projektor i kesu punu crtanih bajki na slajdovima. Još smo našli i neke stare slike, koje nikad nisu pronašle svoje mesto u albumima, na kojima su neki dragi ljudi kojih više nema u mom životu…ovako ili onako. Slušao me je pospano vrteći kasetu nakačenu na flomaster.
I taman kad ga je hvatao prvi san, na dnu velike plave kutije nađoh onu moju malu zakopanu tajnu. Poljubih ga za laku noć i na prstima se iskradoh iz sobe noseći moju kutiju za otvaranje “kad budem najsamija”. Večeras sam najsamija, večeras ću je otvoriti.
U mraku moje sobe svetle lampioni od uzbuđenja, neke čudne radosti i sete. Tu je zatrpan dnevnik svih naših tajni, dnevnik ofucan od nošenja, skrivanja, pisanja u besu i radost, pisan uredno godinama, opisivajući najmanji detalj u još sitniji detalj. Moji prvi počeci rime i proze, moje prve uobličene misle, moji prvi pokušaji da ti napišem sve ono što ti nikada nisam mogla reći. Malena bočica parfema u kojoj ni kapi nema već decenijama, ali kad joj poklopac otvoriš kao da iz njega poteku reke tako poznatog mirisa, onog koji ujedno u nebo pušta leptiriće iz stomaka i u njega kamenje baca. Neka pisma, isečci iz novina, kesice šećera pokupljene sa putovanja, gomila razglednica i na dnu, ispod svega…prsten. Stavljam ga na prst i smejem se glasno…i dalje mi je veliki. Lep , krupan prsten, onakav kakav sam želela ali veliki. Pravljen po meri neke druge veće, možda bolje žene.
Mnogih se stvari iz života sećam manje ili više uspešno, u zavisnosti koliko sam uspela da ih potisnem ali se toga dana sećam kao da otad nema skoro dve decenije. “Prvu prošnju uvek pamtiš”, rekla je mama, gledajući u taj prsten tada.
“Biće ovo običan martovski dan u kome ću pasti još jednom isti ispit po šesti put. Biće sunčano i toplo, jedino su za veče najavili padavine, hahaha”, tako sam ti govorila preko telefona probajući da svladam svoj strah i tvoju izbezumljenost. Nije pomagalo. Rekao si da dođem što pre, da je važno. Sećam se da autobusa dugo nije bilo, da sam kasnila i kod tebe i na ispit, ali da nije više bilo bitno. Nemir se u vazduhu mogao seći nožem. Bledi, zgužvani ljudi kretali su se kao spužve Makedonskom dok sam jurila zadihana da stignem, ne znam tačno kako, ali osećajući da ćemo tog dana poslednji put biti nas dvoje to što smo do tad bili. Sačekao si me na vratima lifta iskolačen i preplašen. Imali smo jedva 23 godine. Težak dan, za teške odluke.
Pričao si s brda s dola, mešajući tri jezika kojima smo se sporazumevali. Palio si cigaretu za cigaretom, objašavajući postupke svoje i svojih roditelja koji će nastupiti do kraja tog dana. Ja sam sedela obamrla u dnu sofe, gledajući nepomično u rupu na itisonu kojeg si palom cigaretom progoreo. Kada su oči već bile mokre tutnuo si mi neku kutiju u ruke. Nisam čula ni šta, ni kako ni da li si me pitao. “Probaj ga, odgovori mi”, ubrzavao si mi tok sporih i nemuštih misli dok sam zurila u veliki prsten iz male kutije. “Say something, please, samo sto nisu dosli”. I čulo se zvono, ono zvono koga smo se plašili oboje. Sećam se sebe koju ljube i žele mi da sve bude dobro i da se čuvam, tebe i gomile kofera koje odnose, ledenih ruku tvoje majke na mom mokrom obrazu i oštrog pogleda tvog oca ispod gustih crnih obrva. Sećam se zagrljaja i tvoje kose pod mojim prstima, mojih ruku iz kojih te vuku neke druge ruke. Vuku te u spas.
Te ćeš noći nestati, preko Mađarske u beli svet, kao da te nije nikada bilo, ostavljajući me da čekam “padavine” marta ’99. Te će večeri s neba posuti bombe po nama kao konfete i promeniti nam živote zauvek. Ja ću u džepu kao amajliju držati kutiju s prstenom svih 78 dana bombardovanja.
A eto večeras toliko godina kasnije, posle ko zna čeka sve, sećam se svega jer “prva se prošnja uvek pamti”. Tako je rekla mama tada.
Slikaću sve, klikće nešto u meni, poslaću ti Viberom slike moje škrinjice, da se smejemo glupostima od onda, da nazdravimo što smo živi i zdravi, iako sami il’ tuđi, ali shvatam da je sad kasno, da su sitni sati tamo gde si ti …
Sutra će, kažu, košava stati, zima će uskoro da okopni i sunce će u ružičasto da oboji dane, sutra ću sinu puštati slajdove sa starog projektora.
Šunjam se na prstima vraćajući moje parče sebe u veliku plavu kutiju na vrhu ormana.
Dete sam leta a zimska majka. Pesak mi se u kosi zamrsio, tabani pod školjkama ostali. Možda se ipak sretnemo na pola puta....
