Lole iz komšilukaO životu

Što bi naše bake rekle: “Ona bi samo negde da ide, uopšte je ne drži mesto.”

Postoji jedna divna reč, nemačkog porekla a sada korišćena u engleskom koja glasi wanderlust. Ta reč opisuje snažnu želju ili impuls da se putuje svetom, luta, obilazi. To je jedna prefinjena reč za ono što naše babe kažu “ona bi…

Lola Magazin

Postoji jedna divna reč, nemačkog porekla a sada korišćena u engleskom koja glasi wanderlust. Ta reč opisuje snažnu želju ili impuls da se putuje svetom, luta, obilazi.

To je jedna prefinjena reč za ono što naše babe kažu “ona bi samo negde da ide, uopšte je ne drži mesto.”

Mene, od kad znam za mesta, nijedno nije zadržalo.

Večito sam jurila što na letovanja i ekskurzije, što neke projekte i fondove, donacije i nagradne igre. Idem, opet reče baba, “da mi dupe vidi put.”

Za ovaj sitan broj godina imala sam prilike da umočim svoja stopala u Baltičko more, primim pregršt pohvala od slatkorečivih prodavaca na bazaru u Istanbulu, bacim se u sneg u Švajcarskoj i napravim najromantičniju fotografiju na glavnom trgu u Veneciji.

I sva ta putovanja su na meni, mom karakteru, željama i planovima ostavila trag.

Ipak, sa svih njih sam se vraćala u svoju zemlju, i svoje gradove, što onaj u kome živim, što onaj u kome sam odrasla. Uvek sam išla TAMO i vraćala se OVDE.

Sve do prošlog decembra kada sam dobila tu potpuno nesvakidašnju priliku da odem u Španiju.

Iako sam obišla dvocifren broj zemalja ni na jednoj karti Španija nije bila krajnja destinacija. Ne zato što nisam to želela, već zato što sam želela previše. Nakon pet godina učenja i proučavanja španskog jezika, hispanskih književnosti i kultura, niti sam mogla da odlučim gde bih otišla, niti da izdržim da ostanem kratko. I uvek sam nekako puštala da plan propadne.

Ali, ti praviš plan i bog ti se smeje. Pred katolički božić otišla sam u Madrid na poslovni put.

Ovo nije priča o Španiji. Ovo je priča o osećaju koji imaš kada nogom kročiš u nepoznato, a kod kuće si.

Kada godinama sanjaš kako neka zemlja i grad izgledaju i mirišu, kakav ukus ima hrana i kako ljudi govore ne znajući da si nekada, u svojim snovima ili u svojim praživotima ti bio tamo, ti se tamo rodio i tamo skončao.

Moj isuviše kratak poslovni put provela sam ošamućena lepotom koja me je čekala iza svakog ćoška, upijajući jezik koji mi nije bio stran već se prelivao iz svake moje lokne i svakog osmeha koji je ozario moje lice kada bi neko mislio da nisam došljakinja. Kada bi se neko obratio na španskom i pitao me za pravac, jer sam tamo bila sve osim turiste.

Kada se nisam divila arhitekturi, prirodi i kulturi imala sam deja vu višeg standarda kada vam se ne učini poznatim situacija već vazduh, obris, takt pesme i ukus churrosa. U isto vreme sam bila oduševljena lepotom Madrida koju ne mogu da dočaraju ni jedna slika ili snimak, i činilo mi se kao da sam sve to, negde već, nekada davno iskusila.

Španci su jedan vrlo specifičan narod, čija je kultura satkana od pesme i igre, i od lagodnosti kojima im možda nije donela preterano ekonomskog uspeha ali im je zasigurno dane učinila bezbrižnijim i lepšim za proživeti. Špancima prirodno dolazi opštenje sa strancima, nonšalantnost u pokretu i hedonizam prema svemu, a ponajviše hrani. Oni vole život i vole da u njemu uživaju.

Ili su, barem, takvi meni. I kao takve sami ih prisvojila i svila se uz tu kulturu koja iz mene izvlači sve ono što zatrpa briga, svakodnevne obaveze, novčane poteškoće i nepotrebni konflikti. I onda umesto da prebiram po glavi beskonačne spiskove problema i strahova, ja raspletem lokne, izujem cipele koje žuljaju i plešem po pesku. To je za mene Španija.

Nikada nismo bili, niti bismo mogli biti, čitavim svojim bićem u sebi satkani. I zato je važno mirisati, trčati po travi, ljubiti do duše i usuditi se, i padati kad treba, i raspaljivati žar, sve dok vam neko ili nešto, tamo negde, ne postane druga domovina. I onda ne gubite ništa što ste stekli do sada, već samo gradite novo, i umesto visokih kula, gradite beskonačno mnogo mostova. Sa sobom, sa drugima, sa svojim pra-životima.

“Ole, danas sam pun neke Španije, triput sam živeo tamo, sumnjaš u živote ranije, ako smej se samo…”

Danica Martić

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije