LjudiRadoznala Lola

Nataša De Luka: Razlozi zbog kojih sam otišla iz zemlje su isti razlozi zbog kojih se još nisam vratila.

Nekadašnja novinarka i TV lice, Nataša De Luka, jedna je od onih koje su uslijed neminovnih okolnosti napustile Srbiju. Samo sa 23 godine krenula je sa suprugom na put u jednom smjeru. Smjeru Njujorka.  Tamo je vođena mišlju kako je…

Sara Velaga

Nekadašnja novinarka i TV lice, Nataša De Luka, jedna je od onih koje su uslijed neminovnih okolnosti napustile Srbiju. Samo sa 23 godine krenula je sa suprugom na put u jednom smjeru. Smjeru Njujorka.  Tamo je vođena mišlju kako je strah pokretač, a ne blokada ostvarila karijeru generalnog menadžera za glavne USA prodajne punktove luksuznih modnih kuća (Chanel, Loro Piana, Roger Vivier, La Perla, Brunello Cucinelli). O tome kako su izgledali njeni počeci, koliko teško je bilo odlučiti se na korak odlaska i želi li se vratiti, govorila je upravo Nataša za Lolu.

KAKO JE IZGLEDAO POČETAK VAŠE KARIJERE I RAZVOJNI PUT U MEDIJIMA?

Kao srednjoškolka sam sarađivala u emisiji “Prekobrojni Čas” na radiju Studio B i takođe sam imala priliku da budem izabrana za tim reditelja Stanka Crnobrnje koji je tada radio emisiju posvećenu mladima, “Klub 10” na prvom programu Televizije Beograd. Nakon toga sam bila saradnik u emisiji “Petkom u 22” na TV Beograd koju je Stanko takođe režirao.

U to vreme je u Srbiji počeo razvoj novih TV kuća i Radio Studio B je osnovao Nezavisnu Televiziju Studio B (NTV Studio B.). Ja sam se odazvala na audiciju za prijem voditelja/novinara/spikera. Sećam se da su mi čim sam izašla iz studija rekli da stanem u stranu i sačekam. Ja sam tada u prvom trenutku pomislila da su “u stranu” išli oni kandidati koji nisu primljeni a zapravo je bilo upravo suprotno!

Prvo emitovanje Nezavisne Televizije Studio B je otvoreno vestima koje sam radila sa dugogodišnjim novinarom kuće, Miloradom Stevanovićem, koga na žalost više nema među nama.

Sa razvojem NTV Studio B razvijala se Natašina ambicija da uči što više, razvija svoju kreativnost.Ono što je od početka znala jeste da se ne želi posvetiti političkim temama, već kulturi misli i življenja, umjetnosti i filmu. Radila je u mnogim uspješnim emisijama, kao što su “Dani u Nedelji”,”Videodrom”,”Nivo 23”,”Beogradski Bulevari”,”ZooZoom”. A takođe joj je pripala čast da radi i sa Nebojšom Đukelićem na kultnoj emisiji “Festovizija”.

KADA SE ČOVJEK SUSRETNE SA PROBLEMIMA U ŽIVOTU NERIJETKO OKLJEVA KAKO I ŠTA DALJE. MEĐUTIM, KAO ŠTO STE IZJAVILI “SVE ONO ŠTO ČOVJEK ŽELI DA POSTIGNE JE SA DRUGE STRANE STRAHA” KAKO STE SE NAŠLI SA TE STRANE I ODLUČILI NAPUSTITI SRBIJU?

Strah je jedna čudnovata, interesantna i veoma uticajna emocija. Strah može da paralizuje, ali isto tako da cika, intrigira, mami. Strah od nepoznatog ume da vas zaustavi pre nego što i napravite prvi korak ka toj “drugoj” strani a onda opet ume da vas prosto vuče. Ono što nas plaši često nas i definiše kao osobu. Neposredno pred odlazak iz Srbije, ja sam bila negde pri kraju relativno početnog stadijuma svoje karijere koji je po svemu sudeći išao ka uspešnom nastavku. Međutim, nagoveštaj budućnosti mora da bude deo realnosti da bi se ispunio bilo koji cilj i ja sam početkom 90’tih otišla iz Srbije jer nisam videla onu budućnost koju sam želela, ili bolje rečeno nagoveštaj koji sam videla je za mene bio razočaravajući. Ja sam oduvek bila od onih kojima je strah od nepoznatog bio izazov a svaki izazov zapravo mogućnost za novim iskustvom koje će me voditi napred. Nikad u suprotnom smeru. Svaka nova osvojena prekretnica je pobijala jedno nepoznato i otvarala sledeći izazov.

SA KOFEROM PREPUNIH SNOVA I LJUBAVI OTIŠLI STE ZAJEDNO SA SUPRUGOM. KADA JE TO BILO JESTE LI ZNALI ŠTA TAKVA ODLUKA NOSI SA SOBOM?

Kad bih se sada vremeplovom vratili dvadeset i kusur godina unazad videli biste devojčurka od 23 godine sa spremnim odgovorom da imam odgovor za sve! A sada sa te iste vremenske distance, nisam sigurna da smo zaista bili svesni. Znali smo šta ne želimo i imali smo entuzijazam i samopouzdanje da možemo da ostvarimo ono što želimo. Nismo razmišljali o preprekama a ono što sigurno znam je da smo pre prelaska okeana, već bili na drugoj strani straha. Snagu smo imali u sebi, kao i ljubav i odanost da jedno drugog podižemo, podržavamo i da ostvarimo zajednički bolji život i svoju porodicu.

KAKO JE IZGLEDAO DOLAZAK U OBEĆANU ZEMLJU I POČETAK IZGRADNJE, REKLO BI SE, NOVOG ŽIVOTA?

Početak je bio izuzetno skroman i moralo je da prođe neko vreme dok nismo stvorili okolnosti da se brže korača ka daljem uspehu, kao što su legalizovanje statusa u Americi, nalaženje bolje plaćenih poslova, izbor profesije i normalni uslovi rada koji nisu podrazumevali radnu nedelju od 60 i više sati, završetak studija koje smo napustili odlaskom iz Srbije itd. Samo rad i trud. Lenjost je odustajanje. Ja sam prva krenula na studije marketinga koje sam uspela da završim za tri godine uz puno radno vreme. Moj suprug je tada bio naš kormilar! Kasnije sam malo to kormilo preuzela ja kada je on završavao studije. Za sve to vreme nismo razmišljali da li nam je teško, hoćemo li uspeti….takve misli su bile luksuz koji nismo mogli da priuštimo.

ŠTA SU BILI NAJVEĆI IZAZOVI U PRILAGOĐAVANJU  ŽIVOTU U AMERICI?

Njujork nije Amerika. Njujork je jedinstvena metropola, prosto planeta za sebe. Tako da sam sigurna da osoba koja živi u nekom drugom gradu u Americi vrlo lako može imati potpuno različite impresije. Neosporno je da se radilo puno ali nemam osećaj nekih značajnijih izazova jer smo od prvog dana prosto osetili taj grad svojim. Moj osećaj je bio da sam zamenila jedan grad koji volim (Beograd) drugim gradom u koji sam se zaljubila na prvi pogled. Pošto je Njujork jedan veliki ‘Melting pot” nije veliki izazov da ostaneš dosledan nekim svojim navikama i običajima, uključujući i način ishrane!

Tako da sve u svemu prilagođavanje je trajalo koliko i jet-leg pri dolasku! Naravno da su ponekad neka poređenja bila neminovna i podsećala na kulturološke razlike koje postoje. Sećam se da mi je jedan takav banalan šok bio kada sam gledala kako u Njujorku ljudi hodaju gradom sa papirnatim poklopljenim čašama. Sećam se mog zaprepašćenja kad sam saznala da su to kafe! Kako neko može da pije kafu u hodu i to iz papirnate čaše?! Ali ubrzo sam jedna od tih postala i ja. Šalu na stranu, ako znaš ko si onda ostaješ svoj bilo gde na svetu, i nemaš bojazan da dozvoliš da ti ono što je novo oko tebe otvara i nove vidike. Onda je “prilagođavanje” spontano ali prihvatanje uslovno i rezultat sopstvenog izbora.

STRAH JE NEKIMA BLOKADA A DRUGIMA POKRETAČ. ZA SEBE STE UVIJEK SMATRALI DA STE U OVOJ DRUGOJ GRUPI, KAKO STE SE POKRENULI U MODNOM SVIJETU I DOŠLI DO DANAŠNJE POZICIJE?

Ako niste u pokretu pri prvom pokretu onda vrlo lako može da se vidi gde je kraj puta. Prema tome, puno rada, ambicije,samopuzdanja, premašivanja normi, kombinacija je koja je mene lično vodila kroz karijeru. Do svog uspeha sam stigla radom, borbom za sebe, upornošću i, veoma važno – večnim optimizmom gde prepreka nije ništa drugo nego samo momenat da se stane i nađe rešenje za dalje.

TIMSKI RAD, FLEKSIBILNO RADNO VRIJEME, ALI I VELIKA KONKURENCIJA, SAMO SU NEKE OD KARAKTERISTIKA POSLOVNOG SVIJETA U AMERICI. KOLIKO ZAHTJEVNO VAM SE BILO PRILAGODITI I JESTE LI PONEKAD POŽELJELI ODUSTATI?

Ja nisam imala prilike da iskusim “fleksibilno radno vreme’….Ako radite za kompaniju radno vreme je određeno a ako ste vlasnik svog biznisa zvanično radno vreme ne postoji jer ne prestaje….Ako imate želju za uspehom koja se ne gasi onda nije u pitanju zahtevnost faktora oko vas nego je glavno pitanje kolike ste zahteve postavili sami sebi. Kompeticija je sredina koja meni lično pogoduje jer me uči novim veštinama, tera me da budem bolja nego što sam bila dan pre, čini da budem u toku sa industrijom koja je dinamična.

Pitate me za prilagođavanje? Ja sam se prilagođavala novim radnim sredinama ali ne i tempu i očekivanjima jer su to faktori koje sam prethodno već bila prihvatila. Na primer, studije marketinga sam uspela da završim za tri godine uz puno radno vreme u jednoj od elitnih modnih kuća, na Madison aveniji u Njujorku. Tri do četiri puta nedeljno, uveče, posle posla, čekala su me predavanja na fakultetu.

Od dva slobodna dana jedan sam provodila na univerzitetu na predavanjima od 9 do 21h a onda su noći bile rezervisane za učenje. Uz visoku kompeticiju koja vlada u tom tipu posla očekivanje je bilo da postignem prodaju od nekoliko miliona dolara godišnje a kako sam istovremeno imala i ulogu supervizora onda se podrazumevalo da istovremeno podstičem i ceo prodajni tim.

Performans je bio evaluiran svakog meseca i ako prođe tri meseca a da prodajni plan za svaki mesec nije postignut stiže opomena. Posle tri opomene postoji šansa da se izgubi posao. Dakle, nema se mnogo prostora za prilagođavanje. Uz to sam imala porodicu, supruga i sina koji je tada bio u predškolskom dobu. Osnovno je da se napravi dogovor sa samim sobom – šta i kako – i onda se krene.

U SVEMU TOME DOBILI STE DVOJE DJECE ČIME STE SEBI POSTAVILI IZAZOV VIŠE ZA PRILAGOĐAVANJE DNEVNOG RASPOREDA, OBAVEZA I DRUGIH AKTIVNOSTI SA NJIMA. KAKO JE TO IZGLEDALO?

Moj suprug je uvek bio moj najveći oslonac. On često kaže da je sve što smo postigli počelo od mene a tvrdim da bi malo toga uspeli da postignemo bez njega. To se odnosi na profesionalne uspehe ali pre svega na ostvarenje srećnog porodičnog života i odgoja dva sjajna deteta. Da nisam imala njega i on mene, mnogi naši uspesi se ne bi ostvarili. Uz posvećenost i podršku sve se može! Decu smo odgajali zajedno, uz ljubav, pažnju, prisustvo i sa stavom da nam za njih dvoje ništa nije teško. Moj suprug je moj partner i kad je lako i kad je teško, uvek dovoljno blizu da me pridrži kad treba i da snagu da nastavim dalje. On je divan otac,požrtvovan i predan. A uz to je i sjajan kuvar! Tako da kod nas važi pravilo da sve se može kad se hoće!

ŠTA SMATRATE PREDNOSTIMA AMERIČKOG NAČINA ŽIVOTA, A ŠTA VAM IZ SRBIJE NEDOSTAJE?

Moram da ponovim da Njujork nije Amerika. Jedna od prednosti života u Njujorku je dinamika i fluidnost grada koji je konstantno u pokretu. Kada je vaš ritam u sinhronizovanom pokretu tog grada onda zaista uživate. Jedna od glavnih prednosti Njujorškog načina života je generalna otvorenost, kult “večnog optimizma” i prihvatljivost gde na primer možete da budete Njujorčanin srpskog porekla ili Srbin sa Njujorškom adresom, kako vam drago. Inače, koliko god se život razlikovao u zavisnosti od geografske lokacije u SAD, postoji ta jedna čini mi se zajednička nit što se prožima kroz to šarenilo američkog platna, a to je praktičnost. Sve je usmereno ka rešavanju potrebe, problema, zahteva. Čitave industrije počivaju na tom principu! Smatram da je to velika prednost u odnosu na naš mentalitet.

JESTE LI SE IKADA POŽELJELI VRATITI I KAKO OCJENJUJETE TRENUTNO STANJE U SRBIJI?

Jednog dana,sigurno. A razlozi zbog kojih sam otišla iz zemlje su, na žalost, isti razlozi zbog kojih se još nisam vratila.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije