Lole iz komšilukaO životu

Kešanski: Glava me zaboli kada sam u blizini neradnika. Onih koji mogu, a neće da rade.

Počela sam da radim još tokom studija. Bilo svega. Sećam se, na primer, kako sam se ko zombi u pet ujutro vukla do prvog tramvaja u kom je trebalo da sedim do tri poslepodne. Od mene se očekivalo da na…

Jovana Kešanski

Počela sam da radim još tokom studija.

Bilo svega.

Sećam se, na primer, kako sam se ko zombi u pet ujutro vukla do prvog tramvaja u kom je trebalo da sedim do tri poslepodne. Od mene se očekivalo da na svakoj stanici prebrojim putnike koji uđu i putnike koji izađu, i da to zabeležim na papir. Bila je to neka vrsta „istraživanja“ koja se studentariji plaćala 42 dinara na sat.

Smenu sam predavala pune bešike, utrnulih nogu i dupeta pomodrelog od tvrdog, tada u tramvajima sveprisutnog drvenog sedišta.

Promovisala sam i sir i mileram, mazala ih na komadiće hleba gospođama u bundama koje su doručkovale po vikend promocijama u super marketima. Malo pavlake ovde, malo kulena tamo, srk kapućina kod promocije aparata za kafu i mirna Bačka, pun im stomak. Nadređeni nas obilazio u  raskopčanoj košulji sa tankim zlatnim lancem upetljanim u malje na grudima, da kaže da uvučemo šiške bolje pod kapu, da ne sejemo dlake po hlebu, i da tanje mažemo sir.

I pivo sam promovisala u nekom otužnom diskontu, delila majice za kupljenu gajbu.

I šajbne sam tri leta prala. I delila biltene nekoliko puta po poštanskim sandučićima. I slušala svakave uvrede i naredbe, ali se nikada poslova sramila nisam, iako sam neke od njih radila kao već diplomirani novinar.

Bilo mi je mučno da uzimam novac od svojih. Da mi radno sposobnoj plaćaju kafe s drugaricama, farbu, hidrogen, novu majicu ili grudnjak.

Nisam morala da radim, ništa mi ne bi falilo i da sam čekala da završim studije, ali postojala je ta neka griža savesti i saosećajnost uvek kada bih videla kako tata u radničkom blatnjavom odelu prebrojavu zarađeni novac i ponosno ga deli na nekoliko delova, slažući ga po kauču: za frižider, za deo dažbina, za mene i brata, da imamo, bar kafu da popijemo i sitnicu kupimo.

Mama je uvek nosala neki mali notes u kom je uredno popisivala obaveze za plaćanje, u fusnoti je ponekad stajalo nečije ime, sitno i tanko zabeleženo. Znala sam da su to pozajmljene pare koje trebaju da vrate.

U takvim okolnostima nisam želela da višak vremena provodim sedeći u kafiću ili ležeći kod kuće. Mogla sam da doprinesem, i to sam i radila.

Srce mi je bilo ko osam kuća kad sam od prve zarade donela tri kilograma praška, sredstvo za ribanje kupatila, troslojni toalet papir, kompot od višnje bez košpica za tatu i ešarpu za mamu.

I danas, kad radim, kad imam posao, kad imam porodicu, volim da im pomognem uvek kad mogu, kad na primer prifali za registraciju tatinog dotrajalog juga ili kupovinu novih guma.

Početak se spaja sa krajem, kraj sa početkom i tako dobiješ krug u kom je normalno, da ako možeš, pomogneš roditeljima koji su tebi pomogali i onda kad su imali i onda kad su morali da pozajme.

Glava me zaboli kada sam u blizini neradnika. Onih koji mogu, a neće da rade. Onih koji „traže posao, a mole Boga da ga ne nađu“. Koji egzistiraju na tuđim, uglavnom roditeljskim leđima bez minimuma osećaja odgovornosti ili griže savesti. Onih koji prebiraju poslove, jer nisu njihove ruke da se prljaju, dok se roditeljske do lakata usvinjile. Onih koji ne vide roditeljsku muku. Onih koji čekaju da im sve popada sa neba.

Poznajem, Bogu hvala, školovane žene koje se nisu libile da u nedostatku posla u svojoj struci, zađu u pogon, navuku radničko odelo i šljakaju dok ne iskrsne nešto bolje. Te žene, radnice, kada izađu iz tih dugih pogona šetaju prelepe i doterane gradom, isfenirane i nasmejane, jer to što rade za mašinom ili prepakuju robu ne znači da bi trebalo da budu ucvale i skrušene. One su pošteno zaradile svoj novac. A taj osećaj finasijske samostalnosti daje ogromnu snagu.

Poznajem i one koje sa osnovnom školom godinama čekaju kod kuće na neko fino, ne mnogo zamarajuće radno mesto gde neće morati da se umaraju ili krive. Vući mašinu tamo vamo, seći salamu penzionerima u diskontu, ili brati jabuke u voćnjaku im je neprihvatljivo.

Poznajem i one koji ni sa trideset ne traže posao, jer mama i tata su blagonakloni i tako slabi na njih, ne žele da im dete krivi kičmu ako ne treba. „Neka njih kod kuće, dok mi možemo da povučemo i zaradimo, neka ih tu“

Šljaka oblikuje čoveka. Troši ga, ali i doprinosi samopotvrđivanju i osećaju korisnosti. Kroz razne poslove učiš, učiš o sebi, o drugima, učiš da ceniš rad, novac, trud, znanje, nadograđuješ se, stasavaš.

Ima li boljeg osećaja nego kad znaš da si nešto svojim trudom i radom zaradio, da nije ukradno, da nije pozajmljeno, da nije preko tuđih slabih leđa dobijeno?

Ima li lepšeg osećaja od onog kad pomogneš roditeljima i kad bar deo tereta svališ sa njihovih preumornih pleća? Zar ne osetiš kako ti tad srca drugačije pumpa i koliko rasteš sa njihovim „hvala ti dete, nije trebalo“?

Kad možeš da kupiš sebi šta poželiš, kad god poželiš?

Ovde realno ne bujaju slobodna radna mesta, ponekad su potrebne godine da nađeš adekvatan posao, ako u međuvremenu ne pobegneš preko. Ali to neradnika ne zanima, jer on posao svakako ni ne traži.

U retkim momentima pomislim kako su se vraški “snašle” one koje su se smestile na tuđa pleća i debeo novčanik. A, onda, već sledećeg sekunda shvatim da čovek ne može protiv sebe, ili imaš želudac za takav život ili nemaš.

Uostalom, kaže naš narod “Nema neplaćenog ručka”. Pa, ako je tako, bolje da u džepu uvek imam toliko da mogu da ga platim sama.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije