Lole iz komšilukaO životu

“Moja borba” – Zašto me je ovaj roman nervirao?

Više od mesec dana mi ovaj tekst stoji u draftu, sve bih ga objavila, pa ipak i ne bih. Čudesne su te draft kutije, izbrisani tvitovi i fejsbuk statusi napisani i stavljeni pod “only me” vidljivost. U njima je esencija…

Redakcija

Više od mesec dana mi ovaj tekst stoji u draftu, sve bih ga objavila, pa ipak i ne bih. Čudesne su te draft kutije, izbrisani tvitovi i fejsbuk statusi napisani i stavljeni pod “only me” vidljivost. U njima je esencija mog razmišljanja, i ono najbolje što napišem, ali za šta nemam hrabrosti da delim sa drugima.

Tako je i ovaj post o doživljaj knjige “Moja borba”, norveškog pisca Karla Uve Knausgora, stajao i čekao. Hrabrost ili trenutak kad ću da ga izbrišem. No, danas je objavljena vest da je Norveška najsrećnija zemlja na svetu. A da je Srbija na 79. mestu. I sve zemlje regije iz kojih se čita ovaj blog su tu, negde. Blizu Srbije, daleko od Norveške. Najnesrećnije su Sirija i Ruanda. A ja sam, posle dva meseca mučenja, uspela da pročitam prvu knjigu, od šest koliko ih ima, tj. tri koje su prevedene na srpski.

Knausgor je, nesumnjivo, odličan pisac, a i prevod na srpski je prilično dobar (Radoš Kosović, izdavač Booka, 2015.). Jednom je neki polupoznati pisac sa kojim sam razgovarala, ne sećam se više ni ko, sa zavišću u glasu, prokomentarisao dela daleko poznatijeg i uspešnijeg kolege, dobitnika NIN-ove nagrade:”On dobro piše, ali piše ni o čemu.” I to je poenta sa Knausgorom, i mojim čitanjem njega. On na 59 strana (ok, preterujem) piše kako dete obuva čizme za kišu. Na skoro stotinu strana je opisan njegov odlazak na novogodišnju žurku, na koju je uspeo da donese i pivo. Pomislili biste, na toj žurci se, avaj, nešto zaista i desilo.

Nešto vredno truda.

Nešto važno da se o tome piše.

Neka važna emocija, događaj, neki patos, neka katarza?

Znate, Knausgor, ja, vi koji ovo čitate (a čitate na srpskom, hrvatskom, bosanskom, crnogorskom, možda i makedonskom jeziku) mi smo vršnjaci. Tu smo svi, kulturološki, na nas su delovale iste knjige, muzika, filmovi, stripovi. I onda smo se razdvojili. Knausgor je živeo život o kojem svi mi koji govorimo nabrojane jezike maštamo. Ako još umemo da maštamo.

Miran život, pomalko dosadan, sa mnogo vremena da se analizira i samoanalizira, da se promišlja. Onaj život gde se mnogo toga unapred zna, gde su koordinate zadate, pa ti između njih pronalaziš sebe, hoćeš li da budeš pisac, ili trgovac nekretninama, ili nastavnik, pa kad ti dosadi nešto što si izabrao, a ti lako promeniš. Živiš u kraju gde se menjaju samo godišnja doba, i marke kosačica trave. I automobila, svakih nekoliko godina, dok ne stigneš u mirnu luku porodičnog vozila, sa velikim gepekom i sedištima za decu.

I onda, kao pisac, pišeš o onome što najbolje poznaješ: svojoj mladosti, ocu, detinjstvu, školi. Pišeš kao što živiš, natenane i detaljno, imaš vremena da se udubljuješ, da opisuješ na nekoliko strana izgled tunike koju je obukao otac za žurku, izgled komšijske bašte, dim majčine cigarete.

Svaki korak, svaki treptaj. Živiš ga. Pišeš ga. I tako u jednoj, drugoj… šestoj knjizi.

Živiš život, trošiš ga lagano, siguran si da će ga ostati i za sutra i za mnogo godina ispred. Ne trčiš, ne juriš, ima vremena. Ne dišeš ni plitko ni duboko. Samo dišeš, nesvestan disanja. Kao da ćeš uvek imati dah. Kao da nikada nisi ostao bez njega.

I tu je kvaka zašto me je ovaj roman nervirao: previše je tu mirnog života. Nema patnje, ratova, nema ubistava, nema straha da li će doći sutra, nema brige, nema gubitaka voljenih u ratu, umrlih od droge kao jedne od posledica rata, nema patosa, katarze, nema prejakih osećanja, nema žurbe da uhvatiš dan, kao da sutra ne postoji, nema ostajanja bez daha, nema dubokog disanja olakšanja što si, ipak, dočekao sutra. Nema straha od sutra, nema jeze od juče. Nema trauma, nema potisnutih besova, nema besova uopšte. Ima suza, zbog smrti. Ima osećanja, ali mirnih, tananih, svilenkastih nekako, ako razumete šta hoću da kažem.

Nema krvi, nema bombi, nema siromaštva, nema jauka, nema glasnog smeha, nema pijanog pevanja, tek poneko povraćanje, nema života onakog kakvim mi nazivamo svoj život. Jer ne znamo za bolji.

Mnogo me je nervirala ova knjiga. U nekoj paralelnoj istoriji, ja ne bih bila ova žena, bila bih neka fina, sofisticirana, neka koja ne brine šta donosi sutra, i zašto to mnogo liči na juče, već razmišlja o tome kakvu će sutra haljinu da obuče. I da li da kupi novu kosilicu. I nov auto.

Ali ja sve manje umem i da maštam. Mislim, a bojim se toga, da bih mnogo bolje razumela književnike iz onih najnesrećnijih zemalja, Sirije i Ruande, nego Knaugsora iz Norveške. To je već moja borba.

Katarina Milićević

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije