Ovaj tekst pišem tebi, muškarcu koji si potreban nama ženama

Ne znam da li ste primetili, ali sve češće možemo pročitati tekstove koji se obraćaju ženi. Majci, supruzi, devojci.

Koketiraju sa njom, kažu joj „Ti“, „Hej, Ti“, preskaču formalnosti, uspostavljaju prisniji odnos, gotovo sapatnički. Jer u tim tekstovima, ženi se prilazi kao namučenom biću, neshvaćenom, razapetom na milion strana, između muža, dece, svekrve, zaove, komšija, šefa, drugih žena, sebe.

Ovim tekstovima joj se poručuje „nisi sama“ i „mi te razumemo“. Daje joj se veštačko disanje.

Sve je ovo počelo pomalo da me nervira, jer kada čitam takav tekst imam utisak da sam žrtva. Žena – žrtva kojoj joj je potrebna podrška, jer bez nje dalje nikako neću moći. Ovi tekstovi se ženi obraćaju kao nekom namučenom biću koje, avaj, niko ne razume i čija je uloga na ovom svetu tako iscrpljujuća i teška.

Pa i da je teška, jer ume biti, stanje se sigurno neće popraviti tako što ćemo joj stalno pisati o tome. Nisam sigurna kad je počela ova jadikovka, ali sam sigurna da svojoj ćerki nikada ne bih dala da pročita takav tekst. Jer mu zaista ne vidim poentu. Kao da same sebe srozavamo, pa se onda bodrimo i podižemo.

U tom svetlu, i pod ovakvim okolnostima, evo ja želim da se obratim muškarcima. Da, muškarcima.

Ili kako bi ovi „ženskasti“ tekstovi rekli „Hej, Ti!“ „Baš, Ti!“

Ti,

Koji nas gledaš kako se gledamo u ogledalo dok staklo ne pukne,

Dok razvlačimo lice i tiskamo pore,

Dok stojimo pred punim plakarom, izgovarajući „nemam šta da obučem“,

Dok zagledamo telo uzduž i popreko, tražeći nedostatke,

Dok stiskamo bedra pokazujući grudve pod kožom zbog kojih ćemo se gelovima utrljavati i stiskati,

Ili drugima za to platiti,

Dok plačemo ni zbog čega,

Dok se plašimo ni od čega,

Dok se prefarbavamo da bi nam bilo bolje,

Dok režemo kosu da bi nam bilo bolje,

Dok pazarimo da bi nam bilo bolje,

Dok uvlačimo stopala u tesne cipele i u njima jedva stojimo,

Dok lečimo žuljeve posle toga,

Dok Ti satima pričamo o našoj poznanici, ko da od nje bolje znamo šta bi trebalo da uradi, kako da živi,

Dok se nameštamo pred objektivom, uvrćući nogu, ruku, usta,

Dok očekujemo lajkove za to,